Ovo su žene u svetu bluza!

FOTO: 500px

Ovo je samo jedan mali prikaz rada stotine muzičkih diva koje su snimale ploče dvadesetih godina i ostvarile ogromne uspehe u svetu bluza. Svoj uspeh su ostvarile pre muškaraca, ali su, kao i oni, zaboravljene nakon svetske ekonomske krize iz 1929. godine.

Glavni predstavnici pop muzike su žene i to će potvrditi svaka muzička aplikacija na mobilnom telefonu. Mnoge od njih propagiraju rodnu različitost pomoću haljina, plesova i reklamnih spotova. Neke su konfliktne i ispoljavaju svoju nezavisnost skandaloznim delima namenjenim širokoj publici, kao što je poziranje u formi akta, zavodljivo plesanje i simuliranje lezbejskih radnji. Ovakav feministički stav takođe izražavaju natpisima na majicama, na bini ili u pesmama.

Pesme ili šta već.

Dive komercijalne muzike prodaju samopouzdanje za mlade devojke u vidu pakovanja sačinjenog od parfema i video snimka, kao nekada kada su se prodavale romantične poruke uz lak za kosu. Rezultat nije od velikog značaja, osim što je prateći element u prodaji multimedijalnih sadržaja i živih nastupa. Otkriveno je da feminizam može biti isto tako komercijalan kao i bilo koja druga stvar poput buntovništva, romantizma i stavova preuzetih od marginalnih grupa.

Seks, droga i bluz

Bez podrške neke specijalizovane logistike, ovo snažno prisustvo ženskih umetnika datira iz 20. veka sa prostora Sjedinjenih Američkih Država. Muzika je predvođena ženama i one su bile prve predstavnice pravca koji nam je poznat pod nazivom bluz. Za razliku od današnje situacije, one su bile ekstremno radikalne u svojim sadržajima. Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, u sukobu sa svima, pevale su o zlostavljanju, društvenim nejednakostima i seksualnim odnosima, temama koje su bile sramotne dobitnicima MTV nagrada. Većina njih su bile pripadnice, ako ne lezbejki, onda biseksualki, opredeljenja koje su takođe ispoljavale i branile. I osim toga, bile su crnkinje. One su prve snimile, i komponovale, takođe, hitove bluza.

Međutim, ponovnim otkrićem ovog žanra šezdesetih godina od strane određene grupe kritičara i pristalica, belaca, protestanata i muškaraca, potisnute su u korist instrumentalista. Oni su postali heroji muzike pre Drugog svetskog rata, dok su pevačice bluza pale u drugi plan. Neki će znati za postojanje muzičkih giganata kao što je „Slepi“ Vili Maktel, ali će nekolicina njih znati pesmu Viktorije Spivi, iako je Bob Dilan na naslovnu stranu svog albuma „Novo jutro“ („New morning“) stavio svoju sliku sa ovom divom.

New_Morning_Brazil_Mono_Back.jpg
FOTO: Google Images

Klasični bluz. Majke, kraljice i carice

Opštepoznata reč „bluz“ koristila se u raznim kontekstima pa joj je teško odrediti značenje, ali se ne odnosi samo na tugu. Kada je reč o muzici, ovaj žanr je bio na vrhuncu mnogo pre nego što će ga zameniti rok muzika. Bluz je bio grub muzički pravac kada je dolazio iz ruralnih područja, a kabaretska muzika kada se izvodio u velikim gradovima. Ovaj spoj afričkog ritma i anglosaksonskih i evropskih melodija, uticaj ranog džeza i njegove dve grane - verske i svetovne, putanja sačinjena od vrsta kao što su pesme o radu, zatvorske žalopojke, duhovne teme, teme o kućnim poslovima, seksu, nasilju i zločinu, osnova su impresivnog nasleđa severnoamerčke pop muzike, ne uzimajući u obzir bluz belaca koji takođe to predstavlja.

U Sjedinjenim Američkim Državama za kraj 19. veka je bio karakterističan spektakl vodvilj, šou koji je prema mišljenju društva mogao da bude za celu porodicu, ili malo smeliji sa igračicama i pevačima žanra „risqué“ i dvosmislenim pesmama seksualnog prizvuka. Nakon ukidanja ropstva, sloboda je bila veoma teška za neobrazovane žene koje su mogle samo da budu sluškinje ili prostitutke. Crnkinje su bile poslednje na društvenoj lestvici.

Većina belaca i dalje smatra crnce nižom rasom u veoma pogrdnom smislu, a žene su bile duplo više eksploatisane. Neke od njih su način da pobegnu iz nesreće videle u pridruživanju vašarskim i cirkuskim trupama, iako su uslovi za život bili očajni. I na taj način su debitovale mnoge mlade devojke u „Theatre Owner’s Booking Association“ (T.O.B.A), koji je bio namenjen crnačkoj populaciji. Takođe je postojao, takozvani, „beli krug“ gde su izvođači brojnih predstava bili poznati zabavljači, belci obojeni u crnce, a čija je uloga bila podsmevanje crnačkoj zajednici.

Crnci su bili popularni, kao i havajski narod i mešavina njihove fascinantne muzike koja je bila ključna u razvoju pop muzike. Belci su osećali snažnu privlačnost, ali i odbojnost prema crncima, koji su za njih bili primitivni i opasni, ali ih je privlačila njihova egzotičnost.

Nakon građanskog rata i ukidanja ropstva većina je nastavila da veruje u legendu o divljaku vođenom iracionalnim uverenjima i sklonom svim vrstama nekontrolisanih nagona. Društvo je znalo da iskoristi ovaj strah i radoznalost u svojim pozorištima i muzika se postarala za to da ispriča o kulturnoj tradiciji robova, načinom drugačijim od usmenog koji je do tada jedino praktikovan. Muzika je takođe nasledila svoje narodno poreklo, a iz pesama o radu, koje su jedni započinjali, a drugi nastavljali, ponikle su mnoge druge vrste.

U tim pozorištima su se proslavili najpoznatiji pevači bluza. U svojim repertoarima su mešali pop balade sa bluzom i drugim ritmovima, kao što su tango, foks ili rag. Struktura bluz pesme definisana je tokom prve decenije 20. veka zahvaljujući poznatim pločama Vilijama Kristofera Hendija koje se smatraju prvim bluzom u istoriji. Mami Smit (Mamie Smith) je 1920. godine snimila svoju drugu ploču u saradnji sa „Okeh Records“ izdavačkom kućom pod nazivom „Ludi bluz“ (Crazy blues), postavši tako prvi ženski izvođač bluza. Njen mentor Peri Bradford, kompozitor pesama, izazvao je brojne rasističke pretnje ovom pločom, koju je samo ta izdavačka kuća imala hrabrosti da objavi, uvek pod uslovom da na omotu stoji etiketa „Race Records“.

Rasizam je išao čak i dalje od boje kože. Koristili su pridev hillbillie na pločama bluz muzike namenjenim belim seljanima. Malo kasnije, diskografske kuće Kolumbija i Paramaunt su uradile isto to napravivši kolekciju ploča za pripadnike crnačke zajednice. „Ludi bluz“ je pesma klasične strukture, ali u pratnji orkestra „vrućeg“ džeza, koja je imala ogroman uspeh i prodala se u 75 hiljada primeraka u periodu od nekoliko meseci. Mami Smit, koja je plesala i pevala od svoje desete godine, postala je muzička zvezda koja je nastupala po celoj državi, kao i u Evropi. „Kraljica bluza“ snimila je još mnogo ploča, ali je njenu slavu zasenila „carica bluza“ – Besi Smit.

Bessiesmith.jpg
FOTO: Wikimedia Commons

Besi Smit (Bessie Smith) je bila čudesna pevačica. Za života je bila veoma popularna, jedna od najtraženijih tog vremena. Prodala je hiljade svojih ploča i nastupala širom zemlje sve do dana svoje smrti nakon saobraćajne nezgode 1937. godine. Rođena je u jednom selu u Tenesiju, a otkrivena je kao veoma mlada od strane menadžera diskografske kuće Kolumbija. Počela je da objavljuje ploče na kojima su kombinovani džez, sving i bluz, svi sa snažnim stilom vodvilja, dramatičnim i pompeznim.

Njene pesme su proizilazile iz želje za seksom kod žena, predstavljene eksplicitnim metaforama („Need a little sugar in my bowl”, „Empty bed blues”, „Kitchen man”), osude zlostavljanja („I´ve Been Mistreated and I Don´t Like It“), a doticala se i tema u vezi sa teškim društvenim uslovima crnačke zajednice. Neke od tema su bile i prirodne katastrofe, kao što je čuvena poplava reke Misisipi („Back Water Blues“), zatim nedostatak mogućnosti onih u najnepovoljnijem položaju (autorska pesma „Poor Man´s Blues“).

To je pesma u kojoj se prepliću dve teme. Prva je siromaštvo koje navodi na zločin, kao i žrtvovanje crnih vojnika u prvim borbenim redovima, dok su druga nepravedni rasni i klasni odnosi. Jedna od najzastupljenijih tema je bio položaj pripadnica crnačke zajednice („Washwoman Blues“) koje mogu da izađu iz svoje kuće da bi u drugoj bile pralje, kao i ode alkoholu čiji je bila veliki ljubitelj. Na tu temu su nastale pesme kao što su „Moonshine Blues“, „Me and My Gin“, „Give Me a Pigfoot and a Bottle of Beer“. U leto 2015. godine je na televiziji HBO prikazan film „Besi“ (Bessie), sa Kvin Latifom u glavnoj ulozi.

Besi Smit je bila protagonistkinja u jednom kratkometražnom filmu o čuvenom bluzu Sent Luisa („St. Louis Blues“) iz 1929. godine. Muzika se malo razlikuje od njenog stila, jer je tu u pratnji crkvenog hora i velikog benda, ali je odličan primer ne samo pevačicinog talenta, već i stereotipa pod kojima su prodavali ovakav tip muzike - htedoh reći tada, ali se plašim da se odnosi i na sadašnjost.

Majka bluza: Ma Rejni

Malo starija od Besi Smit, Ma Rejni (Ma Rainey) je bila pionirka bluza. Njoj i drugim savremenicama se, sa određenom dozom prezira, pripisivao naziv „narikače“, jer su bile članice horova u kojima su se pevale žalopojke. Započela je svoju karijeru kao zabavljačica u duetu sa svojim suprugom od kog je preuzela prezime. U saradnji sa diskografskom kućom Paramaunt snimila je više od stotinu pesama za nešto više od pet godina tokom dvadesetih godina 20. veka. Mnoge od tih pesama su njene autorske. Nastupala je za pozorište „T.O.B.A.“ sa raznim orkestrima sve do tridesetih godina 20. veka kada se povukla u svoju otadžbinu Džordžiju, gde je upravljala nekolicinom pozorišta i gde je i umrla 1939. godine.

Ma_Rainey.jpg
FOTO: Wikimedia Commons

Ma Rejnin stil je bio tvrđi od stila Besi Smit. Imao je primese vodvilja, pod uticajem muzike sa juga u pratnji gitarista, kao što je na primer Tampa Red ili duet sa Papom Čarlijem Džeksonom. Ma Rejni je bila veoma borbena i bila je među prvima koji su izveli balade o ubistvima, kao što je „Stack O´Lee“ i druge podjednako uspešne pesme: „Moonshine Blues“ i „Sleep Talking Blues“. Njena najpoznatija pesma „See See Rider“, koju je snimila sa Luisom Armstrongom, bila je prva od svih verzija koje su napravljene.

Kao i Besi Smit, izgledala je kao umetnica iz perioda „lepe ere“ (Belle Époque). Prekrivena nakitom i perjem osvajala je publiku svojim zlatnim zubima, dok je izlazila na scenu iz ogromnog gramofona. Njene pesme se tematski nisu razlikovale od drugih. Glavne teme su bile nasilje nad ženama („Hustlin´ Blues“, „Black Eyed Blues“), zavisnosti („Booze and Blues“), zatvor i seks. Ona je išla čak i dalje, pa je otvoreno govorila i o biseksualnom dečku u svojoj pesmi „Sissy Blues“. U svojoj numeri „Prove It On Me“ govori o seksualnoj naklonjenosti ženama i kako se oblači kao muškarac.

Nakon uspeha Mami Smit, diskografske kuće su tragale za pevačicama bluza u pozorišnim krugovima i crkvenim horovima. Paramaunt diskografska kuća je 1923. godine zapazila Idu Koks (Ida Cox), veteranku vašara, u pratnji svog muža i poznatog pijaniste Džesija Krampa. Rođena u Džordžiji, kao i Ma Rejni, bila je iskusna umetnica i nastupala je decenijama sa velikim ličnostima kao što su Dželi Rol Morton i Lester Jang. Njene ploče su izvanredan primer stilizovanog bluza, „vrućeg“ džeza i tonski i frazeološki prepoznatljivog glasa. Mnoge njene pesme su autorske i govore o zlostavljanju iz ženske perspektive („Wild Women Don´t Have The Blues“), kao i seksualnim prohtevima (bluz ima i svoju komičnu stranu, kao u pesmi „One Hour Mama“). Osim ovih tema tu su i siromaštvo („Hard Time Blues“), smrt („Death Letter Blues“), ili klasik koji je pevala i Besi Smit („Nobody Knows When You´re Down and Out“).

Viktorija Spivi (Victoria Spivey) želela je da peva stilom Ide Koks. Naučila je da svira klavir kada je bila mala u svom rodnom Teksasu, praveći prve korake u jednom bioskopu. Odatle je otputovala na turneje po jugu i sa dvadeset godina su je u Sent Luisu otkrili lovci na talente iz „Okeh Records“ produkcije. Od tog dana 1926. godine, Viktorija Spivi postaje najpoznatija bluz umetnica svog vremena.

Bila je jedna od retkih koje su prebrodile svetsku ekonomsku krizu iz 1929. godine i nastavila je da peva tokom četrdesetih godina 20. veka. To je uspela zahvaljujući svom poslu u bioskopu i ulogama u mjuziklima kao što je „Hallellujah“, prvi crnački mjuzikl MGM produkcije iz 1929. godine. Njena karijera je impresivna zbog brojnih hitova koje je snimila, od kojih su mnogi njene kompozicije, poput one kojom je debitovala. U pitanju je potresna bluz kompozicija pod nazivom „Black Snake Blues“ koju je nedugo potom gitarista „Slepi“ Lemon Džeferson, kog je ona upoznala ubrzo nakon nastanka ove pesme, snimio pod nazivom „Black Snake Moan“, tvrdeći da je to njegova kompozicija.

Ova nesuglasnica između njih dvoje se nikad nije razjasnila. To je bilo veoma loše vreme kada je u pitanju autorstvo, jer su skoro uvek autorska prava zadržavale izdavačke kuće, dok su umetnici bedno nagrađivani za svoja dela.

Osim neverovatnim glasom, Viktorija Spivi se proslavila i rizičnim delima koja skoro možemo nazvati gotičnim, a govorila su o nečasnom seksu („Down In The Alley“), bolesti i magiji, temama takođe prisutnim u svetu bluza („Hoodoo Man“). Nadređeni su joj zabranili da nastupa sa klavirom, jer je ostavljala loš utisak, ali na poslednjem televizijskom snimanju je možemo videti kako peva svoju čuvenu žalopojku o tuberkulozi uz pratnju klavira.

untitled111.png
FOTO: Flickr

Odmah zatim su usledile saradnje sa drugim muzičarima, posebno saradnja sa jednim od najboljih gitarista prošlog veka, Lonijem Džonsonom, sa kojim je zajedno snimila nezaboravne numere i bila protagonistkinja u scenama nasilja na turnejama. Njen repertoar je jedan od najboljih od umetnica njenog vremena. Napisala je pesmu „Dope Head Blues“, u kojoj je opisana upotreba kokaina, sablasnu pesmu „Blood Thirsty Blues“, u kojoj je reč o ubici muškaraca, kao i „Good Cabbage“, himnu posvećenu ženama.

Njena pesma „Queen Vee“ usmerila je njenu karijeru na jedan pametan način, suprotstavljajući se industriji koja nije shvatala ulogu žene, a ponajmanje crnkinja. Sredinom 20. veka, kada se već delimično povukla i počela da peva u crkvenom horu, posmatrajući fenomen obnove narodne muzike, odlučila je da ponovo snima sa Lonijem Džonsonom i da osnuje nezavisnu izdavačku kuću pod nazivom „Spivey Records“.

Mladi Bob Dilan se 1962. godine pojavio kao prateći vokal i harmonikaš, a u ovoj izdavačkoj kući su snimale muzičke zvezde kao što su „Veliki“ Džo Vilijams i Madi Voters. Viktorija Spivi, i dalje pevajući i glumeći u 76. godini života, umire i biva zapamćena kao jedna od najboljih izvođačica svog vremena. Za sobom ostavlja klasik „Black Snake Blues“ koji je, zajedno sa Lonijem Džonsonom na gitari i Sonijem Bojem Vilijamsonom na usnoj harmonici, izvela 1963. godine.

Poznata pesma „When The Levee Breaks“, koju je prvobitno potpisala grupa Led Cepelin, napisala je Memfis Mini (Memphis Minnie) 1929. godine. Ovu gitaristkinju je inspirisao zvuk grupe Delta i skoro da stvara rok i pre nego što su drugi znali šta je to. Karijera Lizi Daglas (poznata kao Memfis Mini) počinje na ulicama Memfisa gde je pevala pod porodičnim nadimkom „Kid“. Kao mala je naučila da svira bendžo i već sa jedanaest godina ima svoju prvu gitaru.

Tokom dvadesetih godina 20. veka putuje po jugu sa cirkusom „Ringling“, svira po salonima, ali i prostituiše se. Zajedno sa svojim drugim suprugom Kanzasom Makojem, takođe gitaristom, godine 1929. započinje seriju nezaboravnih dueta, modernih pesama prepunih seksualnih konotacija („I´m Gonna Make My Biscuits“, „Cherry Ball Blues“), ličnih deklaracija nezavisnosti („In My Girlish Days“) i nasilja („Me And My Chaffeur Blues“). Svojim grubim glasom i izgledom filmske zvezde, bila je najbolja gitaristkinja Čikaga. Bila je nenadmašna kao instrumentalista i pisac velikih hitova.

Memfis Mini je umrla u svojoj 73. godini, u jednom azilu. Kasnije, rokerka Boni Rejt, jedna od retkih koja je prepoznala njeno zalaganje za žene kroz bluz, kupila je nadgrobnu ploču kako bi joj odala počast.

-preduzetnistvo.gif

Spisak pevačica klasičnog bluza je ogroman. Nedostaju mnoge, kao što su Berta Čipi Hil, Alberta Hanter, Loti Kimbrou, Etel Vejters, Rubi Glejz, Ajrin Skradžs, Heti Hart, prelepa Sipi Volas i njene pesme o svetskoj ekonomskoj krizi („Suitcase Blues“), kao i o zlostavljanju („Up The Country Blues“). Smelost Lusil Bogan, kraljice „prljavog“ bluza, koja je napisala i otpevala, između ostalih, i himnu o lezbejkama („B. D. Woman’s Blues“) i jednu pesmu pod nazivom „Shave´em Dry“ koja ne bi podnela nikakav vid ekspanzije.

„Prljavi“ bluz i njegova dvosmislenost i dalje se čini više netačnom od bilo koje druge melodije zbog agresivnosti kojom se predstavlja, pogotovo kada ga izvode žene, kao što je slučaj sa pesmama Klare Smit „Ain´t Nobody To Grind My Coffee“, Margaret Karter „I Want Plenty Of Grease On My Frying Pan“, Mini Volas „Dirty Butter“ itd. Roseta Hauard se osvrće na legendu o „čoveku od slatkiša“ (Candy man), a u svojoj drugoj pesmi pod nazivom „If You´re a Viper“ peva o tome kako puši džoint dugačak metar i po. Džordžija Vajt joj piše pesmu o njenoj pozadini pod nazivom „I´m Keep Sitting On It“.

Pevačica Gledis Bentli nije oklevala u nameri da izađe obučena u smoking i sa šeširom, ne bi li tako dala samopozdanja svojoj gej strani. Seks se prikazuje kao nezabranjena radnja, slobodna i bez predrasuda, sve to pre pojave autocenzure i licemernog tržišta.

Ovo je samo jedan mali prikaz rada stotine muzičkih diva koje su snimale ploče dvadesetih godina i ostvarile ogromne uspehe u svetu bluza. Svoj uspeh su ostvarile pre muškaraca, ali su, kao i oni, zaboravljene nakon svetske ekonomske krize iz 1929. godine, sve do trenutka kada su sa obnovom narodne muzike imale kratak period slave u starosti, iako niko nije znao od koga vode poreklo ti belci koji su im se toliko divili.

Na osnovu njihovih neizmernih talenata predvideli su im uspeh u rok muzici, ali ih se kasnije niko nije ponovo setio, zaboravljene su. Samo su crne feministkinje, kao što je Anđela Dejvis, pisale o ulozi koju su one imale u pokretu seksualnog oslobođenja žena. Na sreću, za sobom su ostavile ploče da uživamo u njima.

IZVOR: JOT DOWN