Inicijativa je potekla iz Turske, koja je po broju korisnika društvene mreže Instagram šesta u svetu, ukazujući na solidarnost žena prema svima koje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima. Ironija u celoj priči je ta što Turska razmišlja da se povuče iz Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, usvojene 2011. godine u Istanbulu (zbog toga se naziva i „Istanbulska konvencija"). Ova Konvencija predstavlja dokument kojim se utvrđuju pravni obavezujući mehanizmi u cilju sprečavanja nasilja seksističke prirode.
Od početka godine, u Turskoj je ubijeno čak 146 žena.
Da li se Istanbulska konvencija primenjuje u Srbiji?
Republika Srbija je 2013. godine donela Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Istanbulska konvencija predstavlja međunarodni sporazum koji postavlja jasne i obavezne smernice državama potpisnicama da pravno urede zaštitu žena od rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije, propisujući sveobuhvatnost politika koje država potpisnica mora voditi u ovom cilju.
Sa tim u vidu, od 1. juna 2017. godine je počeo sa primenom Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je doneo novine u merama kao što je hitno udaljenje nasilnika, bez obzira ko je vlasnik nepokretnosti. Ovo obezbeđuje krov nad glavom žrtvi i deci, u velikoj većini slučajeva. Takođe, Zakonom je predviđen multidisciplinarni pristup, kao i nešto intenzivnija saradnja institucija, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Centri za socijalni rad, Tužilaštvo...
Ipak, na početku 2020. godine, svet je zatekla pandemija izazvana virusom Sars-Cov-2, zbog čega su nevladine organizacije ukazivale da je moguće pojačano nasilje prema ženama i deci u uslovima pojačane izolacije i ograničenog kretanja stanovništva.
„Posebno tražimo da imate u vidu izrazito tešku i delikatnu situaciju u kojoj su se, proglašenjem vanrednog stanja, našle višestruko ranjive kategorije žena, one koje žive na selu i u udaljenim naseljima. To su uglavnom Romkinje, žene sa invaliditetom, izbegle i raseljene žene, kao i žene starije od 65 godina", navedeno je u saopštenju Mreža „Žene protiv nasilja", od 20. marta 2020. godine.
Sa druge strane, Republika Srbija još uvek nije otvorila Poglavlje 19 - Socijalna politika i zapošljavanje, a dobre smernice u pripremi može dati upravo analiza primene CEDAW konvencije, usvojene na sednici UN u Njujorku 1979. godine. U svom izveštaju kojim analizira primenu, Komitet CEDAW (Konvencija za eliminaciju svih oblika diskriminacije protiv žena) ukazuje na zabrinutost oko visokog stepena fizičkog nasilja, povećanja svih oblika rodno zasnovanog nasilja, naročito prema višestruko diskriminisanim ženama, neadekvatnih procena rizika, uključujući i rizik od femicida, neefikasnog sprovođenja hitnih mera zaštite od nasilja.
I dalje je mali broj prijavljenih slučajeva nasilja, budući da žrtve strahuju od „sekundarne viktimizacije" kojom budu optužene da su same izazvale nasilje. Činjenica je i da podršku žrtvama pružaju uglavnom organizacije civilnog društva koje zavise od donatora, tako da nedostaje sveobuhvatni sistem prikupljanja i praćenja podataka o rodno zasnovanom nasilju.
Slika žene u javnosti se drastično menja, zbog čega je potrebna saradnja na medijskom opismenjavanju javnosti.
Prema podacima koje je iznela organizacija FemPlatz, u Srbiji je prisutna tabloidizacija medija sa senzacionalističkim informisanjem. Iznose se površne i neproverene informacije, a izveštavanje se uglavnom bazira na stereotipima i stavovima o određenim društvenim fenomenima i grupama. Zbog toga je značajna medijska pismenost, jer ona ne znači samo prenošenje i primanje sadržaja, već i analizu, kao i uticaj medijske poruke na društvo.
Žene kao predmet izveštavanja se ilustruju dvojako: ili je pristup seksistički, uz javno vređanje, ponižavanje i paternalistički stav, ili se prikazuju stereotipno, kao majke, bake, „poštene" žene.
Umesto zaključka - podrška!
Svaki oblik solidarnosti i podrške može biti značajan, pomoći žrtvi porodičnog nasilja da napusti nasilnika, otvoriti pitanja koja ostaju sakrivena iza svakodnevnih borbi.
Naučiti devojčice da ne trpe nasilje i podignu svoj glas, istovremeno nuditi podršku i sigurnost da neće biti dodatno osuđene u društvu, jer su ukazale na diskriminaciju, ponižavanje, predatore ili nasilnike.
Ukazivanje na problem i preporuke koje sa sobom nosi praksa, mogu doprineti većoj borbi protiv nasilja u porodičnim i partnerskim odnosima.
Nijedna žena manje, nijedna žrtva više!
Broj SOS telefona Autonomnog ženskog centra nalazi se na linku ovde.
Izvor: Ana Pataki blog
