Pokazala nam je drugačiji svet – Ursula K. Legvin

Ursula Legvin važi za klasika naučne fantastike, a njene knjige prodate seu u milionima primeraka širom sveta. Bila je – još od Meri Šeli, autorke prvog naučnofantastičnog romana „Frankenštajna“ -  jedna od retkih žena koja je stvarala u ovom dominantnom muškom žanru.

Ideje anarhizma i zaštite životne sredine se iznova pojavljuju u njenim delima. Pored toga, često se koristi vanzemaljskim kulturama da bi istraživala osobine ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na život pojedinca.

Njen prvi roman „Rokanonov svet“ (1966) bio je začetnik „Hainskog ciklusa“ o svemiru u kome je rasa Hainaca začela život na mnoštvu podobnih planeta i prati poduhvate i teškoće na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugačijih običaja i kultura. Tri godine kasnije napisala je roman „Leva ruka tame“ koji ju je proslavio i doneo nagrade Hjugo i Nebjula. Književi kritičar Harold Blum je 1994. uključio ovo delo u svoj kanon zapadnjačke literature smatrajući da je "Le Gvinova, više nego Tolkin, podigla fantastiku u više literarne krugove današnjice". Za njen naredni roman „Čovek praznih šaka“ takođe je dobila ove dve nagrade (Hjugo i Nebjula) i time postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom.

Legvinova je osvojila na desetine književnih nagrada – samo za romane osvojila je 5 nagrada Lokus, 4 nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku. Mora se spomenuti da je 80-ih godina 20. veka odbila nagradu Nebjula za kratku priču „Dnevnik ruže“ iz protesta prema „Američkom udruženju pisaca fantastike“ zbog načina na koji tretirali Stanislava Lema (autor SF klasika „Solaris“).

U već pomenutom romanu „Leva ruka tame“ bavila se i pitanjima feminizma, odnosno muško-ženskim podelama uloga u društvu. „Za ženu je jako teško da dođe do bilo kakve nagrade, počasti, priznanja. A ako ne prati konvencije nego piše naučnu fantrastiku ili fantaziju, biće joj još teže“, pisala je književnica na svom sajtu.

Napisala je 20 romana, 6 zbirki poezije i mnogo priča, ali i eseja. Najpoznatije su: „Planeta izgnanstva”, „Grad utvara, „Čovek praznih šaka”, „Svet se kaže šuma”, „Pripovedanje”, „Nebeski strug“, „Ribar unutrašnjeg mora“.Neka od njenih dela ekranizovana su za film i televiziju. Poslednji od njih je film „Priče iz Zemljomora“ Gora Mijazakija, koji joj se vizuelno jako svideo, dok s druge strane nije bila zadovoljna u prvom planu bilo fizičko nasilje.

Borila se i protiv komercijalizacije književnosti i bila je protivnik elektronskih izdanja knjiga. Zbog toga je napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca („The Authors Guild“), u znak protesta zbog prihvatanja projekta kompanije „Google“ o digitalizaciji knjiga. „Odlučili ste se na dogovor sa đavolom“, napisala je u obrazloženju i kritikovala je svoje kolege što su se odrekli svojih principa zarad dogovora sa korporacijom.

Ursula Kreber Legvin rođena je 21. oktobra 1929. godine u Berkliju u Kaliforniji i bila je ćerka poznatog antropologa Alfreda Krebera i književnice Teodore Kreber. Diplomirala je na Redklif koledžu (1951), a magistrirala francusku i italijansku književnost na Univerzitetu Kolumbija (1952). Doktorske studije upisuje u Francuskoj, gde 1953. godine upoznaje svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Legvina.

Umesto zaključka - čuveni Ursulin govor na ceremoniji dodele Nacionalnih književnih nagrada u Njujorku u kojem je objasnila ključnu ulogu književnosti u društvu: