Putovanje sa Albankama
pixabay

Onoga dana kada sam spoznala feminizam kao svoju ličnu ideologiju i filozofiju, kada je krenuo da oslobađa, tako što definiše, sve moje patnje, nedoumice, male i velike borbe, kada me je oplemenio i zavrteo na pravu stranu za dovoljno stepeni, ja sam ovaj svet počela da slušam svojim ušima i da vidim svojim očima. Počela sam da plešem kroz svoj život uz raznovrsne slobodarske melodije.

Iako sam verovala kako ne mogu jače i iskrenije biti ono što jesam, i kako ne postoji ništa što je dalje i dublje od feminističkog iskustva koje trenutno posedujem ovoga proleća sam, sasvim svojevoljno, odlučila da se ipak prevarim i da se ponovno rodim.

Verovatno se pitate kojim to vodama jedre feminističke podmornice ponovnog rođenja i otkrovenja? Vodama istine i ljubavi, vodama podrške i razumevanja.

Proleće mi uvek nekako hitro oživi i zaživi ideju crvene solidarnosti i jednakosti, pravde, crvene ljubavi i večite borbe. Tako sam i ja, u tom duhu i u cik ovoga proleća, sa svojim sugrađankama i dragim komšinicama Albankama kroz zajedničko druženje gradila mir. Neizmerno ljute zbog nametnutih ograničenja i barijera, zbog rodnih, rasnih, klasnih, etničkih, religijskih stereotipskih koncepata isključenja onog drugog, zbog rodno zasnovanog nasilja, ratova i feminizacije siromaštva, zbog sveopšte nebrige za drugog, ipak smo se međusobno oslobađale tih nekoliko dana vrlo lako, bez ikakvih ograničenja, uz osmeh, zagrljaj, podršku, suzu, stisak...

Ne, nije nas okupila ljutnja. Ljutnju smo otpustile čim smo pristale na izgradnju onoga čega nema. Ali to je borba. Boriš se za ono što nemaš, a što ti pripada! Tako je i našu albansko-srpsku žensku družinu okupila iskrena potreba za oslobađanjem i oslobođenjem.


pixabay
pixabay

Liridona je oslobodila svu moju, od ljutnje nastalu nemoć, tako što mi je ličnom empirijom pokazala da ovaj svet ipak zaslužuje neprestanu al’ smislenu borbu. Slušala sam je. Pažljivo. Svaku njenu reč. Upoznala sam je slušajući. Zavolela sam je slušajući. Tako sam zavolela i Jetu, i Svetlanu, i Sanju, i Rinu, i Alisu, i Arditu,... Tako sam zapravo zavolela svaku svoju prijateljicu i saborkinju - slušajući je, osećajući je i razumevajući je. Ne biramo se po imenu i prezimenu, već po lakoći obostranog razumevanja i zajedničkog postojanja.


Jeta i ja želimo da živimo zajedno, u istom svetu, na istom tlu i pod istim nebom, i mi vešto preskačemo megalomanske i uporne podele koje nas zaskaču iza svakog čoška. Obe smo ranjene sa svih strana. Kao i sve žene opustošene smo svetovnom nepravdom, nasiljem, diskriminacijom, netolerancijom.


Alisa i ja smo nepodeljene, i vešto izlazimo iz lavirinta podela koji nas je zadesio. Uvek smo u nečemu uvek iste. Iste su nam patnje i tužne sudbine. Isti su nam konteksti, isti su nas otrovi trovali, iste su nas muke zarobljavale, iste su nam boljke i grehovi. Ali, mi prevazilazimo podele jer verujemo u slobodu, u pravdu, u solidarnost.


Arditi nije važno koja je moja zemlja, odakle mi je majka, i kako mi se zove otac. Arditi nije važno jesam li ja Srpkinja, Crnogorka il’ šintoistkinja. Ardita oseća ko sam. Slušala me je, i saslušala. Spoznala je sebe u meni. Važno joj je šta ja mislim, koliko mislim i koliko sam spremna da volim. Za nju ja nisam ni Srpkinja ni muslimanka, već vatrena feministkinja željna plemenite borbe za slobodu svih ljudi na planeti. Nas dve ne prihvatamo nametnute identitete. Naročito ne one koji nas dele, seku, rasparaju, odvajaju, svađaju i vraćaju u nepovrat.


pixabay
pixabay

Mi, feministkinje, sve smo mi Virdžinija Vulf. Sve smo mi one spisateljičine žene kojima je zemlja ceo svet. Nama su preuski ksenofobični prostori puni nekakvih zastrašujućih barijera, mržnje i zabrane. Nama treba više slobodnog prostora.


Rina kao i ja čezne za mirisnim zrakom i slobodnim prostorom. Nije joj zabavno da mrzi, da isključuje i briše tuđe pozadine i potrebe. Kroz pesmu se buni protiv upeklog patrijarhata, voli da voli, i voli kada je voljena. Slična je meni. Moje muke nisu joj daleke. Zna Rina šta znači biti žena na Balkanu.


Sve mi znamo kako smo i zašto na silu podeljene. Svesne konteksta u kome živimo, svesne svih razlika i identičnosti, svih nedaća i problema sa kojima se susrećemo samo zato što smo žene, ipak smo uspele da srušimo svaki zid plača i netrpeljivosti u koji su nas, bez naše saglasnosti, sazidali nekakvi zli i neemancipatorski koncepti.


Duhovno i idejno putovanje s Albankama jeste jedna od mojih dražih feminističkih egzotika. Pre svega jer smo sve mi, sasvim svojevoljno, odlučile da u zajedničkoj borbi za slobodu odbacimo patrijarhalne, militarističke i antifeminističke koncepte koji nas dele, tuku, siluju, zarobljavaju i uništavaju. Nismo mi, zapravo, ni Albanke ni Srpkinje. Mi smo žene; potpuno različite ali jednako neslobodne i spremne da u ime slobode živimo!