Rozalija Luksemburg, revolucionarka, marksistkinja i aktivistkinja, poznata i kao Crvena Roza, rođena je 1871. godine u Poljskoj. Rođena kao peto dete siromašnog trgovca, pripadala je diskriminisanoj i često progonjenoj manjini. Bila je Jevrejka i mada nije bila religiozna, nije mogla izbeći sudbinu mnogih žrtava antisemitizma.
Doktorirala je u vreme kada je mali broj žena mogao steći akademsko obrazovanje. U periodu opterećenom predrasudama prema ženama, bila je jedna od retkih koje su aktivno učestvovale u političkom životu. Predrasude prema ženama, a posebno prema onim koje su imale javnu ulogu, prožimale su celo ondašnje društvo. Iako je dobila nemačko državljanstvo, politički protivnici uvek su je smatrali strankinjom, Poljakinjom ili Jevrejkom.
Roza Luksemburg se odlučno borila protiv rata i diktature, uvek insistirajući na vezi između političke slobode i socijalne jednkosti. Mnogi savremeni politički pokreti iz celog sveta, svoju snagu crpe iz njenih promišljanja i reči.
Centralna osobina njene misli bila je dijalektika spontanosti i organizacije pristupa klasnoj borbi. Po ovoj teoriji, spontanost i organizacija su različiti momenti istog procesa, tako da jedan ne može postojati bez drugog. Kroz ovo uočavanje, klasna borba započinje spontano da bi se kasnije razvila u viši nivo. Spontanost uvek prethodi organizaciji, kao što organizacija mora iza sebe imati spontanost. Iz ovoga se može zaključiti da se Roza Luksemburg zalagala za apstraktni spontanizam.
Formalno obrazovanje stekla je iz oblasti ekonomskih nauka, u Cirihu, ali je pre toga već stekla znanja iz marksizma i razvijala vlastite ideje. Bila je deo socijalističkog pokreta koji je razvijao Marksove ideje pre Lenjinovih boljševika i ruskih revolucionara sa kojima se nije slagala oko nasilnog karaktera revolucije. Luksemburgova je verovala u moć proleterijata i ostvarivanje revolucije kao sprečavanja rata, a ne izazivanja istog. Poznata je po uverenju da revolucija treba da bude spontana, kao i da „nije moguće diktirati tempo revolucije“.
Bila je veoma aktivna u pisanju članaka u radničkim listovima poput nemačkog „Die Neue Zeit“. Pripadala je onom krilu socijalističke partije koje se protivilo ratu, iako je većina socijalističkih partija i organizacija u Evropi pred početak Prvog svetskog rata pružila podršku državi u ratu. U svemu tome Roza Luksemburg, pacifistkinja i internacionalistkinja, videla je veliku krizu socijalizma koja je morala biti prevladana.
Govorila je sledeće: „Želim da delujem na ljude kao udar groma, da im raspalim um, ali ne ispraznim govorima, već širinom svoje vizije, snagom svog ubeđenja i svojom moći izražavanja.”
Roza Luksemburg i prava žena
Činjenica da je bila više uključena u revolucionarne aktivnosti možda zasenjuje njen angažman povodom položaja žena u dvadesetom veku, ali bilo bi pogrešno tvrditi da je to pitanje nije interesovalo. Osim toga, feministički pokret danas je usko povezan sa socijalizmom i marksizmom, a Roza Luksemburg jedna je od heroina feminizma. Ona se borila da žene dobiju pravo glasa u vreme kada je pravo glasa muške radničke klase bilo sveža pojava. Trenutak da glasa i vidi druge žene kako glasaju nije doživela, s obzirom na to da je ubijena 1919. godine, neposredno pre ostvarivanja ovog prava.
U skladu sa svojim ideološkim opredeljenjem a na klasnoj osnovi, Roza pravi razliku između žena radnika i žena pripadnica buržoaske klase koje je videla kao parazite. Njih je nazivala „konzumerima u društvu“ s obzirom na to da su im muževi, kao kapitalisti, izvlačili višak od radnika, a one koristile ono što im ionako ne pripada.
Isticala je kako socijalizam i angažman radnih žena (čiji je zvanični međunarodni praznik 8. mart) doprinosi njihovom obrazovanju i intelektualnom napretku, emancipaciji generalno. U jednom od svojih članaka posvećenom pravima žena, Roza citira Čarlsa Furijea: „U svakom društvu stepen ženske slobode je prirodna mera slobode uopšte“.
Roza je bila žena u svetu muškaraca, u militarizovanoj atmosferi pred Veliki rat, žena koja se bori za prava radnika rame uz rame sa drugim velikim imenima koja su ušla u istoriju. U vremenu u kojem je živela bilo je pravo čudo da se jedno žensko ime čuje tako ravnopravno uz druga, muška.
Početkom maja 1916. godine, zbog učešća u anti-ratnom protestu, kažnjena je na dve i po godine zatvora. Rozi je postalo jasno da samo dugoročno obrazovanje radničke klase i pametni politički potezi vode do pobede. Uprkos tome ona se u januaru 1919. godine solidarisala sa pučistima, što ju je koštalo života. Rozu Luksemburg su vojnici konjičke garde prebilii bacili u jedan kanal. Nekoliko meseci kasnije voda je izbacila njen truo i izobličen leš. Identifikovana je samo uz pomoć tašne i medaljona. To ubistvo je ostalo nerazjašnjeno i počinioci nikada nisu kažnjeni.
Poslednje poznate reči Roze Luksemburg, napisane u veče kad je ubijena, bile su o njenoj veri u mase: „Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vođstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini. One su razvile ovaj „poraz“ u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zašto će buduća pobeda procvetati iz ovog poraza. Sutra će se već revolucija „dići uz buku“ i objaviti uz fanfare, vašem teroru: Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti!“