Stereotipi o ženama u srpskim narodnim poslovicama

Iako ni u ostalim kulturama žena nije opisana u najboljem svetlu, ipak, srpska tradicija prednjači u svojoj „negativnoj kreativnosti”. Dok se u drugim kulturama stereotipi o ženama svode na njihovu lepotu, prevrtljivost i nepouzdanost, u srpskoj tradiciji žena je biće sa mnogo odličja.

Kroz poslovice o ženama, pojedine kulture priznaju i muške slabosti: 

• „Čovekovu prirodu mogu izmeniti samo dve stvari: novac i žena”( indijska poslovica); 
• „Dobro vino i lepa žena - to su dva najlepša otrova” ( turska poslovica). 

Neke od tradicija na džentlmenski način ukazuju na slabosti oba pola: 

• „Lepa žena uvek je u pravu” (nemačka poslovica); 
• „Kad se lepa žena smeje, novčanik plače” (italijanska poslovica); 
• „Ženu treba saslušati, ali joj ne treba verovati” (kineska poslovica).

Sudeći po srpskim narodnim poslovicama, žene su odvajkada smatrane zlim, džangrizavim, glupim ili nepouzdanim, stoga je većina izreka veoma nepovoljna i negativna po njih.

Najčešći stereotip je da je žena zla. Ona se poistovećuje sa đavolom ili vešticom, jer se hrani muškim srcima i doživljava se kao nužno zlo:

• „Žena je zlo bez kojeg se ne može”; 
• „Da je dobro i đavo bi se ženio”; 
• „Ispod Mire sto đavola vire”; 
• „Ženi je najslađi zalogaj – muško srce”; 
• „Sačuvaj me, Bože, od rđave zemlje i zle žene”; 
• „Čavka i zla žena što god se više peru, sve su crnje”.

Sudeći po srpskim narodnim poslovicama, žena je u tolikoj meri nepouzdana, prevrtljiva i lukava, da joj se ni mrtvoj ne može verovati:

• „Ženi, zmiji i mački ne treba verovati ni kada su mrtve”; 
• „Konju, ženi i pušci ne treba verovati”; 
• „Ženu mnogo ne mazi, nego je pripazi”; 
• „Žena će samo onu tajnu sačuvati koju ne zna”; 
• „Državi ne duguj, sa žandarima ne druguj, a ženi tajne ne kazuj”; 
• „Ni u moru mjere, ni u ženi vjere”.

Osim što se dovode u pitanje ženine moralne vrednosti, jer je zla i nepouzdana, odriču joj se i intelektualne sposobnosti time što joj se pripisuju beskorisnost i svojeglavost:

• „U žene je duga kosa, a kratka pamet”; 
• „Žene su da zbore, a ljudi da tvore”; 
• „Lakše je sačuvati zeca na gori nego ženu na domu”; 
• „Lakše je istopiti gvožđe nego savladati ženinu tvrdoglavost”.

Kao glavno žensko oružje, na vrlo opskuran i banalan način, navodi se jezik:

Ukoliko se povremeno začudimo otkud u našem društvu toliko nasilja, posebno onog ispoljenog prema ženama, dovoljno će biti da se podsetimo sledećih poslovica:

• „Ženu, decu i psa treba biti i hraniti”; 
• „Žena i zmija se u glavu udaraju”; 
• „Gde žena buči, tu muž muči”; 
• „Lajava žena, često puta bijena”; 
• „Nemoj biti ljuta da ne budeš žuta, već budi dobra da ne budeš modra”; 
• „Ko za ženu nije, toga žena bije”.

Po narodnim poslovicama, žena jedva čeka da se dokopa drugih muškaraca, a često se posmatra i kao seksualni objekat:

S obzirom na to da se doživljava kao seksualni objekat, od žene se očekuje da bude lepa, ali se njena lepota istovremeno doživljava i kao mana:

• „Ženska lepota je njeno oružje”; 
• „Ne treba imati lepu ženu i vinograd pored puta”; 
• „Teško je čuvati tuđe pare i svoju ženu”; 
• „Od rane trešnje i lepe žene čovek malo koristi ima”; 
• „Lepe kolo vode, a ružne kuću kuće”.

Po svemu sudeći, u srpskim narodnim poslovicama, ženskim oružjima - lepoti i jeziku, pripisana je prevelika moć:

Osim što se upoređuje sa đavolom i zmijom, u srpskim narodnim poslovicama se žena izjednačava i sa predmetima – ona se na taj način dehumanizuje i obezvređuje:

U srpskim narodnim poslovicama o ženi se govori bez predrasuda jedino onda kada je u ulozi majke i domaćice:

• „Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi”; 
• „Žena je i kuća, i raskuća”; 
• „Dobra žena praznu kuću čini da je puna”; 
• „Đe nije žene, tu nije ni kuće”; 
• „Žena muža nosi na licu, a muž ženu na košulji”; 
• „Najgora žena vredi pedeset groša, a dobra se nikakvim novcima platiti ne može”; 
• „Dobro je nekad i pametnu ženu poslušati”.

Iako se žena posmatra pre svega kao supruga, ni uloga kćerke u srpskim narodnim poslovicama nije pošteđena stereotipa. Naime, žensko dete se posmatra kao teret kog se treba što pre osloboditi:

Ipak, sa najvećim nepoštovanjem i nemilosrdnošću suočavamo se u narodnim poslovicama u kojima se priželjkuje ženina smrt i u kojima se srećnikom smatra onaj muškarac kome umre žena: