Kritička teorija ljudskih prava problematizovala je dominantnu priču o evropskim zapadnim muškim pravima. U knjizi koja je nedavno objavljena pod nazivom ,,Žena i UN”, naučnici iz različitih disciplina su ponovo razmatrali neke od ključnih dokumenata UN-a. To su dokumenti koji oblikovali jezik rodne ravnopravnosti i nediskriminacije.
Nova istorija međunarodnih ljudskih prava pokazuje kako ljudska prava i rodna ravnopravnost jesu upisani u osnovne dokumente UN-a, zahvaljujući ženama delegatima sa globalnog juga. Tako je uključivanje rodne ravnopravnosti i nediskriminacije zbog pola u Povelju UN-a i UDHR-a, zasluga latinoameričkih i indijskih ženskih delegata. Predlog kolonijalnih sila bio je da se klauza uključi u pakte i osnovne konvencije UN-a, osim primene ljudskih prava na nesamoupravne teritorije. Ovaj predlog je odbijen zahvaljujući ženama delegatima sa globalnog juga.
Autori u knjizi ,,Žene i UN” pružaju razumevanje da je dominanta istorijska priča o stvaranju međunarodnih ljudskih prava od nastanka UN-a, umanjila ulogu žena sa globalnog juga u načinu na koji se oblikovalo postavljanje međunarodnih normi. Prilikom usvajanja Povelje UN-a 1945. godine, latinoameričke feministkinje su na čelu sa brazilkom Bertom Luc (Betha Lutz) lobirale za uključivanje člana 8. koji ženama osigurava mogućnost da obavljaju svoje dužnostim u telima UN-a. Takođe, nediskriminacija na osnovu pola je ponovljena u nekoliko članaka povelje, dok je ravnopravnost žena i muškaraca pomenuta u preambuli.
Tri godine nakon usvojene Deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, Hansa Mehta (jedina žena delegat, pored Elenor Ruzvelt, u Komisiji za ljudska prava) preformulisala je ,,prava čoveka” na ,,ljudska prava” i od ,,svih muškaraca” i ,,svih ljudskih bića”. Hansu je podržala Komisija za položaj žena, a koja je prvobitno stvorena zbog pritiska koji je vršen od strane Minerve Bernardino delegata iz Dominikanske Republike.
Kada je Deklaracija o ljudskim pravima 1947. godine stigla do Trećeg komiteta Generalne skupštine UN-a, Šaista Ikramula (Shaista Ikramullah) iz Pakistana, se zalagala protiv birsanja američkog člana 16. o pravima vezanim za brak. Odnosno, za eksplicitno pominjanje prava žena u braku. Međutim, borba se ovde nije završila.
Pedesetih godina prošlog veka, delegatkinje Lašmi Menon (Lakshmi Menon) i Begum Šarifa (Begum Shareefah), obe iz nezavisne države Indije, kritikovale se UDHR zbog svoje apstraktnosti. Kasnije su članci Deklaracije prevedeni u ,,stvarna prava” žena kroz obavezujući UN govor o ljudskim pravima koji se tiče, privatnih prava, Konvencije o pristanku, minimalnoj starosti i registraciji potrebnoj za sklapanje braka. Nekoliko godina kasnije, pojavila se još jedna konvencija koja je testirala univerzalnost rodne ravnopravnosti i njeno ime je Konvencija o političkim pravima žena (CPV).
Raspravljajući o univerazalnoj primenljivosti Konvencije o braku, Žan Martin Kize (Jeanne Martin Cisse) iz Gvineje, kritikovala je način na koji predstavnici muškaraca iz južnih zemalja uživaju privilegije u nepoštenih pravnim sistemima. Te na taj način uskraćuju podršku ženama za promenu diskriminatornog zakonodavstva i običaja.
Svetski akcioni plan iz 1975. godine bio je jedan od konkretnih rezulata prve međunarodne konferencije UN-a o ženama. U njemu se govori o različitim društvenim uslovima žena i o tome kako feministička pitanja trebaju uticati na promenu nepravednog svetskog poretka. Ovaj akcioni plan sa dodatnim deklaracijom bio je rezulata konstruktivne, ali kritične debate između zapadnih i globalnih južnih predstavnica žena 1975. godine. U debati su žene poput Domitil Barios de Čungara (Domitile Barrios de Chungara) iz Bolivije uticale na stavljanje uloge žena u razvoju na dnevni red.
CEDAV je usvojen 1979. godine i postavio je osnovu za međunarodno pravo o pravima žena kao međunarodnim ljudskim pravima, u početku je pripremila Leticija Ramos Šahani (Letitia Ramos Shahani) sa Filipina. Njena preambula inspirisana je prethodnom deklaracijom, koju je sačinila Ani Žig (Annie Jiagge) iz Gane, koja je u to vreme bila izvestilac Komisije za status žena.
Prva Rezolucija Saveta bezbednosti UN-a o ženama i miru i bezbednosti (UNSCR 1325) stavljena je na otvorenu raspravu pod predsedavanjem Saveta od strane Namibije 2000. Rezoluciju je pripremilo nekoliko predstavnika žena iz Namibije, od kojih je najpoznatija Monika Ndiliavike Našandi (Monica Ndiliavike Nashand) i - koja je učestvovala u borbi za slobodu Namibije.
Kritike unutar nauke o ljudskim pravima imaju tendenciju da pojačaju pogled na ljudska prava kao zapadnu, liberalnu tvorevinu, možda nenamerno podržavajući orijentalizam podeljen između civilizovanog i ostalih - što je neprecizno i opasno. Naposletku, možemo reći da knjiga odgovrara na stalnu potrebu da se oktrije složeniji koncept zastupanja u međunarodnim odnosima a koji istovremeno brani univerzalnost ljudskih prava iz različitih perspektiva.
Izvor: openglobalrights.org