Svoju prvu kolekciju predstavila je 1927. godine u svom stanu. Ona se sastojala od ručno pletenih pulovera geometrijskog uzorka. Ova kolekcija je momentalno osvojila Evropu i Ameriku. Najveći uspeh u kolekciji je postigao pulover sa crvenom mašnom koja je izgledala kao prava, a zapravo je bila deo pletiva. Kad je objavljen u američkom Vogu, taj mali i dosetljivi odevni predmet, izazvao je veliko uzbuđenje kod nove generacije žena iz visokog društva koje su morale da se odevaju same, bez pomoći sobarica.
Sa obe strane Atlantika smesta su se pojavila kopije toga, ali to Elzi nije smetalo. Povodom toga je izjavila - ,,Onog časa kad prestanu da vas kopiraju, znate da više ne valjate.” Nakon skoro decenije bavljenja modom imala je 400 zaposlenih i godišnje je proizvodila i do 8.000 komada pulovera, sportskih kompleta, suknji-pantalona, pidžama za dan, večernjih toaleta i svega ostalog što je uspela zamisliti.
Elza je dizajnirala komade za novi, brži način života - šešire dovoljno male da se mogu nositi u bioskopu, pelerine od prozirne sintetičke tkanine ,,rodophane”; prozirne najlonke u boji i s uzorcima. U to vreme njeni modeli su predstavljali avangardu, te je bila potrebna izvesna doza hrabrosti za nositi ih. Tako je nastala i karikatura objavljena u časopisu New Yorker iz 1939. godine. Na njoj je prikazana prodavačica koja staromodno odevenoj dami pokazuje avangardnu večernju haljinu, uz reči: ,,Zašto bi se gospođa bojala? Skjapareli se ne boji”.
Njene klijentkinje su upravo to i bile, neustrašive i hrabre žene, poput - španske klizačice, skijašice i teniserke Lili de Alvarez, koja je 1931. godine na turniru u Vimbldonu čak izazvala skandal u njenim belim pantalonama. Potom avijatičarke Amelije Erhart, koja je nosila njenu kreaciju kad je 1936. postavila novi rekord u solo letu od Grejvsenda do Kejptauna: iz Britanije je poletela u plavom vunenom vodootpornom odelu, a u Sahari se presvukla u svileni muslin. Jedna od prvih stalnih mušterija bila joj je književnica Anita Lus, koja je uživala u tome da svoje bogatstvo koje je stekla od prodaje romana ,,Muškarci više vole plavuše”, troši na njene kreacije.
Godine 1935. otvorila je butik na pariskom trgu Vendom. Bio je ukrašen zlatnim stubovima Alberta Đakometija, tepisima Fernana Ležea i spiralnim metalnim vazama Mana Reja. Umetnik Žan Kokto ga je opisao i kao ,,đavolju laboratoriju gde žene padaju u zamku i izlaze maskirane”. Elza i Gabi Pikabije su popularizovale način izlaganja i prodaje garderobe po buticima.
Ovo je bila samo jedna od inovacija koju je Skjaparelijeva uvela, a koje su se zadržale do dana današnjeg. Inovativne su bile i njene haljine na preklop koje je kasnije popularisala Dajana Fon Firstenberg. Takođe je prva počela da se poigrava sa printovima na garderobi, pa su njeni komadi na sebi imali delove tela i hrane. Sećate li se naramenica koje su se stavljale da bi se podigla ramena? Ona ih je prva upotrebila.
Možda ono po čemu je najprepoznatljivija jeste ,,shocking pink”, izvesna nijansa roze boje koju je ona imenovala a koja je bila inspirisana ružičastim ,,Cartier” dijamantom. Po ovoj boji je i njen čuveni miris iz 1937. godine dobio naziv. Od svih parfema koje je imala u svojoj liniji ,,Shocking” je doživeo najveći komercijalni uspeh i u to vreme je dostigao cenu od oko 1000 američkih dolara.
Ono što je bilo posebno kontraverzno oko ovog parfema, jeste bočica koja je imala oblik nagog ženskog tela. U pitanju je bio obris oblina od glumice Me Vest, koja je u filmu ,,Every Day is Holiday” nosila upravo Skjaparelijeve kostime. Danas se ovakav dizajn bočice može videti kod Žan-Pol Gotjea, koji ju je mnogo godina kasnije od inicijalnog uspeha, redizajnirao.
