Elza Skjapareli je bila bliska prijateljica sa Salvadorom Dalijem, a njihovo prijateljstvo ju je inspirisalo na niz različitih i neobičnih kreacija. Tako se pod uticajem nadrealizma u kolekciji za leto 1937. godine našao kostim sa džepovima u obliku usana koji je imao seksualnu simboliku. Dali je sa istim motivom usne, napravio svoju čuvenu ružičastu sofu - ,,Usne Me Vest”. Zbog ovoga ne bi trebalo da čudi, što je ranije pomenuti kostim nosila niko drugi do Gala Dali.
Za neke od svojih klijentkinja dizajnirala je vrlo ekscentrične komade koji su bili ispred svog vremena. Poput kaputa od majmunovg krzna izvezenim zlatom za Dejzi Felous, udovicu francuskog aristokrate. Za nju se verovalo da je najelegantnija žena Pariza i da ima ,,eleganciju kostura”. Zatim, haljinu sa ,,poderotinama” koju je nosila glumica Rut Ford. Dok je za Milisent Rodžers, modnu ikonu toga vremena, dizajnirala ogrlicu od prozirne plastike u kojoj su se šarenili metalni instekti. Kasnije je za Milisent dizajnirala i večernju haljinu izvezenu metalnim notama uz pojas s muzičkom kutijom u kopči. Obe ove kreacije danas se čuvaju u muzeju Metropolitan u Njujorku.
Kostimi sa Elzinim potpisom nisu bili rezervisani samo za glumice i bogate plemkinje. Skjaparelijeva je duboko verovala da je budućnost mode konfekcija, a ne ,,haute couture” (visoka moda). Na taj način su haljine, šeširi i ostali dodaci koje je dizajnirala za svakodnevni život manje pustolovne žene, postali znatno dostupniji.
Možda možemo reći da je svaka žena morala da ima makar jednu njenu haljinu. Ideja o ovome dolazi iz romana ,,Devojke skromnih sredstava” Mjurijel Spark. Čija se radnja odvija u posleratnom Londonu, kad je sav pristojan svet bio siromašan, mlade stanarke hotela imale su jednu skupocenu večernju haljinu koju su nosile naizmenično – a haljina je bila, naravno, s potpisom Skjapareli.
Period tokom Drugog svetskog rata najvećim delom je provela u Njujorku, gde se posvetila dobrotvornom radu. Kada se posle rata vratila u Pariz, lansirala je novi parfem, ,,Le Roy Soleil”, u bočici od kristala ,,Baccarat”, koju je dizajnirao Dali, jarkocrveni ruž za usne ,,Stunning” i najlonke u istoj boji, koje su se prodavale ekskluzivno u njujorškoj robnoj kući ,,Bonwit Teller”.
Međutim, vremena su se promenila i tokom pedesetih žene su poludele za Diorovom modom, koju je tokom kasnih 50-ih vodio umetnički genije Sen Loran. Sve dok 1961. godine nije osnovao svoju modnu kuću. Na ovaj način, Elza se našla u istoj situaciji kao Pol Poare nakon Prvog svetskog rata. Doduše postojala je jedna bitna razlika između ova dva kreatora, Poare je bio siromašan poput crkvenog miša kada se povukao, dok je konfekcijska linija Elzi omogućila udobnu i situiranu starost.
Godine 1954. objavila je autobiografiju pod naslovom ,,Shocking” i - stečaj svoje firme. U pomenutoj biografiiji je napisala svoju čuvenu misao: ,,Devedeset odsto žena se plaši da budu upadljive i paze na to šta će ljudi reći. Zato kupuju sivu odeću. Trebalo bi da se usude da budu drugačije”
Ako nije bila u svojoj kući u Tunisu, onda je boravila u četvorospratnici u Parizu koja je bila ukrašena delima Dalija i Pikasa ali i drugih velikih umetnika. Jedan zanimljiv detalj iz te kuće opisala je njena unuka Beri Berenson - zavese od jarko ružičaste svile koje su pocrnele po ivicama od centralnog grejanja ali koje Elza nikad nije dala na čišćenje. Kuću je prodala iznenada ne obavestivši ni ćerku ni unuke.
Imala je dve unuke, Marizu koja je važila za jednu od najvećih lepotica sedamdesetih i godinu dana mlađu Berintu poznatu kao Beri. Obe su se školovale u najskupljim švajcarskim internatima, išle na časove plesa kod Džina Kelija i uzimale časove lepog ponašanja kod Dajane Vriland. Dosta toga što im se desilo Elza nije uspela da vidi.
Preminula je 13. novembra 1973. godine u 83. godini od posledica moždanog udara. Nekoliko godina pre smrti najveći deo svojih kreacija poklonila je Muzeju u Filadelfiji. Sahranjena je u haljini njene prepoznatljive ,,shocking pink” boje, a na nadgrobnom spomeniku uklesan je njen potpis u zlatu. Ostala je upamćena po svom načinu života, kojim je poručivala ženama da ne strepe i da se usude da budu drugačije.
