Podne je, a Linus Lindberg, tridesettrogodišnji advokat, već je obavio sve poslove: pospremio je kuću, poigrao se sa svojim sinom Henrijem, nahranio ga i oprao sudove. Kasnije će ići u kupovinu i spremiće večeru sa sebe i svoju partnerku, tridesetpetogodišnju psihijatricu koja se vraća kući u šest sati. Stan koji dele, a koji se nalazi u tihom kraju sa stanovima i parkovima van Stokholma, čiste na smenu. Ona je prvih nekoliko meseci bila na porodiljskom bolovanju. On je obavio dvogodišnju plaćenu praksu i sada će, tokom šest meseci, provoditi dane sa detetom i dobijati od države platu u visini prethodne. „Jedina opcija koju razmatramo jeste da oboje provodimo vreme sa Henrijem. Bilo bi veoma neobično da samo ona ostaje kod kuće“, kaže uzimajući bebu u naručje.
U Švedskoj, bolovanje nije ni za oca ni za majku, već je za roditelje i to imaju 480 dana da podele među sobom kako žele, od kojih su 90 rezervisani za majku i isto toliko za oca. Ako ih jedno od njih dvoje ne iskoristi, gube pravo na njih. Ovo je sistem koji je država uvela kako bi se uverila da neće sva briga o deci pasti na žene, a ujedno je jedna od mera koje nam dokazuju zašto je jedna od najrodnopravnijih država. Međutim, postoji jedna crna rupa: povišena stopa nasilja nad ženama.
Džejms Pirs kaže da ne poznaje nijednog oca koji nije uzeo odsustvo zbog posla ili iz straha od mišljenja kolega u firmi. „Ako prođeš ulicom bilo kog ponedeljka ujutro, videćeš mnogo muškaraca sa decom“, tvrdi Džejms. On je Britanac, ima posao u marketingu i radi van kuće dva puta nedeljno. Ostatak vremena vodi računa o Dilanu koji ima godinu i po dana i o Lili koja ima pet godina. „U ovoj zemlji, porodica je uvek važnija od posla“, dodaje on. I njegova partnerka Džesika Engstrom, koja takođe radi u marketingu, uverava nas da u velikim švedskim kompanijama postoje novčane nadoknade koje podstiču zaposlene da vode računa o svojoj deci. „Dobijamo 90% plate kada smo na odsustvu“, objašnjava Džesika.
Švedska je, nakon Finske, najviše rodnopravna država Evropske unije, a četvrta na svetu odmah iza Islanda, Finske i Norveške prema godišnjoj listi Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum). U ovoj skandinavskoj zemlji 44% parlamenta čine žene, a imaju i najvišu stopu zaposlenih žena u Evropskoj uniji, čak 78%. Čak im je i poglavar crkve žena, arhiepiskopinja od Upsale.
Međutim, ovi podaci se suprodstavljaju drugom: Švedska ima najvišu stopu nasilja nad ženama u Evropskoj uniji. Dva španska istraživača, socijalni psiholog Enrike Grasija sa Univerziteta u Valensiji i epidemiolog Huan Merlo sa Univerziteta u Lundu, ovu pojavu su nazvali „skandinavskim paradoksom“. U svom radu objavljenom u časopisu Social science and medicine kao početnu tačku koriste anketu o nasilju iz 2014, prema kojoj Danska, Finska i Švedska prilično procentualno prednjače iznad evropskog proseka u napadima, kako fizičkim, tako i seksualnim. Ministarka za jednakost, Asa Regner, kaže: „Nivo agresije nije se smanjio u poslednjoj deceniji. Brojke opadaju u njenom najekstremnijem obliku – ubistvima, ali imamo oko 13 smrti godišnje u zemlji koja broji 10 miliona stanovnika“. Na primer, u Španiji, koja ima populaciju od 46,5 miliona stanovnika, u 2016. bilo je 44 ubistava žena.
Istraživači razmatraju više tački gledišta kako bi shvatili šta se dešava. Prva hipoteza je ta da u skandinavskim zemljama žene imaju veću moć što budi nasilne porive kod šovinista. Druga je ta da se u navedenim zemljama pomenuta vrsta nasilja češće prijavljuje, ali i ako je to istina, to ne bi razbilo paradoks. Asa Regner veruje da je jedna od najdelotvornijih alatki za borbu protiv nasilja pedagogija. „Predstavili smo strategiju koja stavlja akcenat na prevenciju, pre svega kako bi se radilo sa mladim muškarcima i razgovaralo sa njima o alternativama nasilju“, objašnjava ona. Uveli su takođe programe jednakosti, koji uključuju blizu 200 hiljada izbeglica koje su skoro stigle u Švedsku.
Na drugom kraju grada, „Fondacija Olbrajt“ nalazi se u luksuznom stanu sa pogledom na more. Direktorka fondacije Amanda Lundeteg kaže da je počela da primećuje jaz među polovima još dok je studirala ekonomiju i rešila je da uradi nešto povodom toga - nešto provokativno i polemično. Počela je da se bavi sastavljanjem crnih lista na kojima se pojavljuju firme koje učestvuju na berzi, a u kojima nema žena u menadžerskom timu, niti u upravnom odboru. Nije zgodno naći se na ovakvoj listi u Švedskoj. Amanda tvrdi: „Očigledno je da firme osećaju pritisak. Idemo po fakultetima i govorimo studentima: 'E, vidite ovako – ne želite da radite za ove firme'. To ljuti preduzetnike koji nas zovu kako bi nas ubedili da ih skinemo sa liste, jer su uložili mnogo novca kako bi se promovisali kao poslodavci. Počeli smo pre pet godina sa 100 kompanija na crnoj listi, a sada smo na 77“. U Švedskoj, 20% menadžerskih timova i 32% upravnih odbora uključuje žene. „Ako nastavimo ovim tempom, neće biti razlike među polovima na izvršnim pozicijama do 2040“, zaključuje Amanda.
IZVOR: El Pais