Ne tako davne 1914. godine, kada je Prvi svetski rat počeo, niko nije mislio da će trajati dugo i da će šteta biti tolika. Vojnici su bili mobilisani dok su u svojim glavama bili ubeđeni da će se bezbedno i brzo vratiti svojim porodicama. Međutim, pored toga što je ovaj rat trajao naredne 4 godine, mnogi od njih svoje porodice nisu više nikada videli.
Položaj žena do ovog sukoba svetskih sila bio je jasan: žena čuva porodicu i radi unutar nje, njene dužnosti su da brine o mužu i deci, a da ne razmišlja o zaposlenju, jer za to ,,nema potrebe'', a ni vremena. Bilo je nezamislivo da se ženama povere neki, kako se tada smatralo, ,,muški'' poslovi. Takođe, bilo je čudno da žena radi i bude ta koja svojom zaradom prehranjuje porodicu.
Do promene ovakvog načina društvenog razmišljanja je došlo ubrzo, kada su ljudi već uvideli da se ovaj rat neće završiti tako brzo, ali zbog izuzetno nesrećnih okolnosti. Naime, u svim zemljama koje su bile učesnice rata, sve sposobno muško stanovništvo bilo je slato na frontove kako bi se borilo za svoju zemlju. Ono stanovništvo koje je ,,ostajalo kod kuće'' bilo je u najvećem broju slučajeva sačinjeno od žena, dece i starih, za rad nemoćnih ljudi.
Iako možda nisu želele, fabrike su bile prinuđene da za rad i proizvodnju angažuju žene. Prosto, morale su, jer muškaraca nije bilo. Uglavnom se radilo o fabrikama oružja i municije, jer je, kao što je i bilo očekivano, ratna industrija bila najbitnija. Zapravo, do 1917. godine, 80 odsto oružja i granata koje je koristila britanska vojska proizvele su žene.
Međutim, žene, pored toga što su radile kao radnice na pokretnim trakama i time imale indirektno učešće u ratu, takođe su imale i direktno učešće u njemu, jer je mnogo žena odlazilo i na frontove. Ni tamo nisu obavljale samo poslove koji su bili ,,uobičajeni'' za žene, poput bolničke nege, već su bile ratnice koje su za slobodu svojih zemalja ginule rame uz rame sa muškarcima.
Najbolji primer ove prakse je Rusija, koja je , kada druge zemlje nisu dozvoljavale ženama da učestvuju u borbama, to Ruskinjama dozvoljavala. Jedna takva heroina, Marija Bočkareva, osnovala je ,,Ženski bataljon smrti'', upravo u Rusiji.
U Srbiji je, takođe, bilo žena koje su svojom hrabrošću zablistale na ratnoj pozornici. Neke od njih su Milunka Savić, Ljubica Čakarević, Lenka Rabasović, Nadežda Petrović i mnoge druge.
Mnoge od ovih žena nikada nisu više videle svoju braću, očeve, muževe, sinove. Mnoge su ostajale same sa malom decom koju je trebalo izvesti na pravi put u godinama razaranja i bede. Mnoge su izgubile svoje živote ratujući na frontovima, ali i u tim istim fabrikama oružja, u kojima su se često događale nesreće. Nažalost, bilo je potrebno da toliko miliona ljudi umre, da bi se ženama pružila šansa da pokažu svetu da su sposobne da rade sve, rame uz rame sa muškarcima.
Međutim, ono što su nama u amanet ostavile te žene je neprocenjivo. Omogućile su nam da možemo da radimo, stičemo, zarađujemo i mi budemo te koje izdržavaju svoju porodicu. Pokazale su da gotovo sve možemo same i da ne zavisimo ni od koga. Istina, i dalje postoji mnogo polja gde su žene u lošijem položaju, recimo, kada su u pitanju plate, ali, bez ovih hrabrih dama nas, danas, možda ne bi cenili ni ovoliko, te bismo možda i dalje samo brinule o domaćinstvima i deci.
Slava ovim junakinjama, na pokretnim trakama i frontovima. Slava i ženama koje su u hladnim i razrušenim domovima, sa malom decom čekale svoje najbliže koji se nikad nisu vratili. Hvala im, jer da nije bilo njih, tako odvažnih i hrabrih, tako srčanih i čestitih, žene danas možda ne bi imale ništa.
