Zaboravljena romantičarka Milica Stojadinović Srpkinja
commons.wikimedia

Kako li je bilo biti pesnikinja sa ovih prostora u 19. veku? 

U veku raskalašnog imperijalizma, u veku nepriznavanja prava na osnovu pola i roda, i borbe za ista ta prava!


Zamisli, rodiš se i Njegoš ti je savremenik. Tu neki zgodni, bistri, poetični Crnogorac, što slatko srbuje i junači se od Trsta, preko Rima, do Beča i Njeguša.


Zamisli, rodiš se, Njegoš ti je savremenik, a ti si pesnikinja, nikad inspirativnija, nikad nestvarnija.


Zamisli, rodiš se tamo negde tridesetih godina 19. veka, u Bukovcu, u Vojvodini, kao jedna od šestoro dece. Daju ti ime Milica, naslediš očevo prezime Stojadinović, postaneš znamenita pesnikinja, patriotkinja, nazovu te još i Srpkinjom, i zaljube se u tebe svi redom, i živi i mrtvi. Ali ne zato što si lepa, već zato što vezeš najdivnije reči i pevaš najdraže melodije.



Milica Stojadinović Srpkinja je još jedna zaboravljena znamenita žena srpske književnosti i srpskog stvaralaštva. Kako je i sama o sebi govorila, u pismima prijateljima:


„Po mom duhu, ja sam jedna ptica, zalutala u gaj, gde među hiljadama drugih ptica drhtim usamljena. Srce je iskusilo mnoge gorčine: i to ne samo što se odazove svakom boljem osećanju u svetu no i zato što je iskusilo skoro svaku nesreću."  


Devojčica koja je prvo naučila pesmu napamet pa tek onda da piše, poznata je po svom duhu Jovanke Orleanke, borkinje za slobodu sopstvenog naroda, po gitari i junačkoj pesmi. 

Od Bukovca i Vrdnika, pa sve do Beograda, Milica Stojadinović dopirala je do ljudi pesmom i atipičnom potrebom za ustankom, ali i kolektivnim oslobođenjem. 

Tako se onomad i Njegoš zaneo. Često je plakao naglas za lijepom pjesnikinjom. Ko još nije lud za ženom koja može sve da napiše i opiše, 

 da ne trepne?


„Ja poeta, ona poeta. Da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori"

govorio je Vladika o našoj pesnikinji. 


Žena rata, životnih nedaća i nemira tragala je za ljubavlju nenasilno. Na kraju nije ni doživela svog voljenog saputnika. Verovatno jer nije ni postojao niko sa kim bi Srpkinja strasno zaplesala. Progutao ga neki rat. Ko zna. Mada, kažu kako joj ljubav nije bila uzvraćena, i da onaj koga je ona želela, nije želeo nju. 



Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku (commons.wikimedia)
Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku (commons.wikimedia)

Žena klasičnog obrazovanja, s nekoliko stranih jezika u rukavu, sputana, ali i slobodna dovoljno da se vine u umetnička nebesa, neminovno je vredna našeg pomena i slavlja. Odbačena kao nepogodna pesnikinja bezličnog stiha (kako ju je okarakterisao Jovan Skerlić), Milica Stojadinović je besmrtna ništa manje od Njegoša i ostalih junaka srpskog klasicizma i romantizma.


Zašto bi nam Gete bio draži i bliži od Vrdničke vile i posestrime Milice?


Zarobljena u muškoj faktografiji i patrijarhalnom literarnom nasleđu, naša prva moderna književnica jeste tragična junakinja sopstvenog stiha.  

Objavila je tri zbirke rodoljubivih pesama. U jednoj od dražih pesama Stihovi za moju dušu, Milica Stojadinović, upravo brani to svoje pravo na ljubav prema zemlji i nebu pod kojim hoda:


„Srce! tu je mesto za te,

Ne razumeju tebe ljudi;  

Tvoja topla k rodu pesma

Samo zlobu sveta budi."


Za vreme turskog bombradovanja Beograda 1862. godine, dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje za Peštanski dnevnik, i tako postala prva žena ratni izveštač u Srba.

Ne sećam se nijedne čitanke koja ju je opevala i proslavila kao začetnicu srpskog sentimentalizma i osnovnu spregu srpskog pesništva s Evropom toga doba. Trebalo mi je ipak da zavolim po kojeg romantičara, ne bih li saznala ko je Milica Stojadinović Srpkinja.   


Osamdesetih godina 19. veka umire u Sava maloj, u svom voljenom i omiljenom gradu Beogradu. 

Podelila je sudbinu mnogih velikih žena, i umrla potpuno zaboravljena, u bedi i večitoj patnji.  


Danas, pored spomenika u Vrdniku i po koje književne nagrade i manifestacije koja se održava u Vojvodini, a tiče se književnosti i stvaralaštva, i nosi ime po Milici Stojadinović, ne postoji ništa više što se čini u njenu čast.


Poezija je, nažalost, zaboravljena.

Ljudi su joj daleki miljama.

Stoga, u spomen Milici Srpkinji i svim pesnikinjama sveta, red je da damo sve od sebe da sačuvamo stih i širimo ljubav!