Kao što smo već pisali, sakaćenje ženskih genitalija (FGM) se praktikuje - u većoj ili manjoj meri - gotovo svuda, ali ženama u Africi ovo je svakodnevnica. Ujedinjene nacije procenjuju da je približno devet od deset sudanskih žena bilo podvrgnuto najinvanzivnijoj formi običaja, koji je uključivao delimično ili potpuno odstranjivanje spoljašnjih ženskih genitalija, što dovodi do zdravstvenih i seksualnih problema koji mogu biti opasni po život.
Sada, svako ko u Sudanu sprovodi žensko genitalno sakaćenje, suočava se sa kaznom zakona u trajanju od tri godine i novčanom kaznom u okviru amandmana na sudanski krivični zakon koji je prošle nedelje usvojila prelazna vlada zemlje, a koja je na vlast došla prošle godine nakon svrgavanja dugogodišnjeg diktatora Omara Hasana al-Bašira.
„Ovo je ogroman korak za Sudan i novu vladu“, rekla je Nimko Ali, jedna od osnivača „Five fondacije“, organizacije koja sprovodi kampanju za okončanje genitalnog sakaćenja na svetskom nivou. „Afrika ne može napredovati ukoliko ne vodi računa o devojkama i ženama. One pokazuju zube sadašnjoj vladi.”
Prema Populacijskom fondu Ujedinjenih nacija, genitalno sakaćenje se sprovodi u najmanje 27 afričkih zemalja, kao i u delovima Azije i Bliskog istoka. Osim Sudana i Egipta, preovladava i u Etiopiji, Keniji, Burkini Faso, Nigeriji, Džibutiju i Senegalu.
„Zakon će pomoći da se devojčice zaštite od ove gnusne prakse i omogući će im se da žive dostojanstveno. Pomoći će njihovim majkama koje nisu htele da seku svoje ćerke, ali su se osećale kao da nemaju drugog izbora da kažu 'NE'”, izjavila je Salma Ismail, portparolka Dečijeg fonda Ujedninjenih nacija je u Kartumu.
„Sada” – dodala je, „postoje posledice”. Međutim, stručnjaci su upozorili da zakon sam po sebi nije dovoljan kako bi se ova praksa prekinula, jer je u mnogim zemljama isprepletena sa kulturnim i verskim verovanjima i smatra se stubom tradicije i braka, a podržavaju je kako žene tako i muškarci.
„Ovo nisu samo zakonske reforme, potrebno je mnogo posla da bi se osiguralo da društvo prihvati sve ovo”, izjavila je gospođica Ismail. Na primer, u Egiptu je zabranjeno sečenje genitalija 2008. godine, a zakon je izmenjen 2016. godine, kako bi se lekari i roditelji koji olakšavaju obavljanje prakse kriminalizovali, sa zatvorskim kaznama do sedam godina za obavljanje operacije i do 15, ako rezultira invalidnošću ili smrću.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, krivična gonjenja su retka i operacije se izvode u tajnosti, dok se 70% Egipćanki između 15 i 49 godina i dalje seku, i to pre nego što dostignu 12 godina. Ranije ove godine, 12-godišnja Egipćanka umrla je na operacionom stolu u privatnoj klinici tokom genitalnog sakaćenja bez anestezije, koju je izvodio lekar u penziji. U februaru, egipatske vlasti su podnele krivičnu prijavu protiv lekara i devojčicinih roditelja.
Kako su poslednjih godina rasle globalne i lokalne kampanje za okončanje prakse, neke zajednice su se polako počele okretati protiv rezanja genitalija, što se često doživljava kao obred prelaska u zajednice različitih veroispovesti. Negde su aktivisti došli na ideju alternativne ceremonije inicijacije. Jednim takvim programom, među plemenom Masai u Keniji, gde je sakaćenje zabranjeno od 2011. godine, navodno je spaseno najmanje 15.000 devojčica.
Većina sudanskih žena prolazi kroz ono što Svetska zdravstvena organizacija naziva „obrezivanje tip III”, što je ekstremni oblik prakse u kojoj se uklanjaju unutrašnja i spoljašnja labija, kao i klitoris. Rana se zatim zašije, u praksi poznatoj kao reinfibulacija, i može izazvati ciste, dovesti do bolnog seksa i sprečiti orgazam.
Vest o novom zakonu tek treba da stigne do mnogih Sudanaca, zbog strogog „zaključavanja”, kako bi se sprečilo širenje korona virusa. U Ujedinjenim nacijama gospođica Ismail je rekla: „Trenutak je bio nesrećan. Svi su bili preokupirani Covid-19”, misleći na bolest prouzrokovanom korona virusom. Ipak, stavovi su već počeli da se menjaju.
Prema izveštaju dobrotovorne organizacije „28 Too Many”, u šest od 18 saveznih sudanskih država, 2008. godine usvojen je zakon da se ograniči ili potpuno zabrani genitalno sakaćenje, ali su mere sprovođene polovično bez krivičnog gonjenja.
Godine 2016, gospodin al-Bašir, koji je bio predsednik države trideset godina, pokušao je da donese nacionalni zakon koji zabranjuje tu praksu, ali su njegove napore umanjili verski konzervativci. Prelazna vlada, koja je zamenila gospodina al-Bašira, aranžman o podeli moći između civilnih i vojnih lidera koji su pristali da odvedu Sudan na izbore 2022. godine, prevazišla je tu prepreku. Pod premijerom Abdalom Hamdokom, žene su postale ministarke u pet vladinih ministarstava, a vlada je poništila nepopularne zakone iz vremena Bašira koji su diktirali šta žene mogu da nose ili studiraju, ili čak gde bi se mogle okupljati u javnosti.
Napetost između vojnih i civilnih vođa dovele su do političkih turbulencija, pa čak i do straha od mogućeg vojnog udara, unutar prelazne vlade. I pored toga, desile su se značajne promene.
Ministar za verska pitanja Nasr al-Din Mufreh nedavno je prisustvovao svečanosti povodom obeležavanja Međunarodnog dana nulte tolerancije za sakaćenje ženskih genitalija. „To je praksa za koju su se vreme, mesto, istorija i nauka pokazali zastarelim", rekao je i dodao da u islamu to nema opravdanje. Ministar je rekao da podržava cilj kampanje da se eliminiše praksa iz Sudana do 2030. godine.
Ovo je veliki korak napred za Sudan, ali treba biti svestan da je borba tek počela. Napuštanje ovog običaja koje je tako duboko ukorenjeno u sudanskom društvu, biće teška odluka za one koji ga praktikuju, ali će značajno uticati na zdravlje i poboljšanje života devojčica i žena. Zbog toga je važno da Vlada ove zemlje ne ustukne pred pritiscima kojih će sigurno biti, već da nastavi da radi na potpunom iskorenjivanju ove prakse.
Izvor: The New York Times
