Rođena je u Sarajevu 1949. godine, ali se njena porodica nakon nekoliko godina preselila u Beograd. U tom gradu, ona će svedočiti burnoj ’68. godini, ali i drugim levičarskim aktivnostima toga doba. Međutim, što se njenog feminističkog aktivizma tiče, godina 1976. bila je ključna iz više razloga.
Te godine se Žarana, na Konferenciji hrvatskog sociološkog društva u Portorožu, prvi put susrela sa savremenom feminističkom teorijom. Nakon toga, prisustvovala je i prvom kursu Ženskih studija u Dubrovniku. Ta iskustva dosta su joj pomogla, posebno jer je već u jesen 1978. godine, zajedno sa koleginicama i kolegama organizovala prvu Međunarodnu feminističku konferenciju u istočnoj Evropi. Ta konferencija je nosila naziv „Drug/drugarica, žensko pitanje, novi pristup?“ i održala se u beogradskom SKC-u. Na njoj se, prvi put iz feminističkog ugla, kritički preispitivao vladajući patrijarhalni sistem, iznosili stavovi u borbi sa predrasudama, licemerjem i nepravdom i naposletku, stvorilo tvrdo jezgro feministkinja teoretičarki i aktivistkinja.
U narednim godinama Žarana je objavljivala članke koji su uvek u fokusu imali žensko pitanje. Zajedno sa koleginicom Lidijom Sklevicki uredila je knjigu „Antropologija žene”, koja je bila prva knjiga te vrste u Jugoslaviji.
Krajem ’80-ih postaje profesorka na Filozofskom fakultetu, predajući Socio-kulturnu antropologiju, Polnost i društvo, kao i Studije roda. Poslednju deceniju XX veka, kada su nastale neke nove realnosti, Žarana je provela u hrabroj feminističkoj aktivističkoj inicijativi, sa odlučnim stavom protiv nacionalizma i rata. Tih godina je često putovala, a veze stvorene mnogo pre rata, tada su postale snažnije i dublje. One su joj pomogle da shvati da je pitanje feminizma zapravo pravo političko pitanje. Vukovar, Sarajevo, Tuzla i Mostar samo su neki od gradova koje je posećivala, donoseći toplinu, prijateljstvo i razumevanje.
Dala je ogroman doprinos feminističkom razumevanju prirode konflikta i kroz radove u kojima je povezivala nacionalizam, patrijarhat i rat. U članku „Nacionalizam, patrijarhat i rat u bivšoj Jugoslaviji", Žarana je pokušala da objasni zločine koji su počinjeni. Ona smatra da je ratna propaganda razvila mržnju između etničkih grupa ili nacija sa ciljem izazivanja neprijateljstva. Pritom, razne nacionalističke ideologije su promovisale agresivnu i nasilnu muškost čije je varvarsko ponašanje opravdano u ime nacije. Kada se ljudska prava tako uništite, ženska prava se brišu i žene se svode na supruge i majke koje obezbeđuju buduće branioce naroda. Ona zaključuje da je u uslovima rata, rodna politika definisana tako da se muškarci uglavnom nalaze na bojnom polju, a žena u kući.
Francuski filozof Etjen Balibar je povodom njene prerane smrti 2002. godine, napisao sledeće:
„Imao sam ogromno poštovanje za nju (...) Žene spašavaju čast Balkana.”
Time je želeo da se referiše na antinacionalističko i antiratno delovanje ženskih grupa, koje je Žarana uz mnoge svoje prijateljice pokretala.
U Centru za ženske studije u Beogradu je, nakon Žaranine smrti osnovan Legat Žarane Papić u kome se nalazi više od 2000 knjiga, materijala i dokumentacije koji svedoče o istoriji feminizma u Jugoslaviji. U njenom drugom rodnom gradu, Sarajevu, od 2015. godine kroz Sarajevski otvoreni centar radi Feministička škola Žarana Papić, kao nastavak programa Ženskih studija Žarana Papić, koji je 1998. pokrenulo i vodilo udruženje „Žene ženama“.
Kada se neko na ovim prostorima odvaži da digne glas protiv nepravde, mržnje, predrasuda, ludila, i kada je uz sve to, taj glas, glas jedne žene, to postaje ogroman trn u oku mnogima. Međutim, postaje i glas jeka za mnoge generacije koje dolaze, kao podsetnik da borba za ravnopravnije, dostojanstvenije i pravednije društvo uvek mora biti na prvom mestu. Ime Žarane Papić je pravi podsetnik na to.
Žarana Papić značajna je i po tome što je bila suosnivačica beogradskog Centra za ženske studije, koji je predstavljao alternativno mesto za ženske intelektualne i antiratne aktivnosti. Takođe, Žarana je aktivno podržavala i osnivanje grupe za promociju ženskih političkih prava „Glas razlike“, učestvovala u antiratnim protestima i aktivnostima „Žena u crnom“, podržavala Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja i mnoge druge organizacije.
