Žene u Iranu: nekad i sad
commons.wikimedia.org

Žene treba da budu slobodne, da same biraju način na koji će voditi svoj život, svoje karijere, da biraju da li će osnivati porodice ili ne, kao i to kako će se oblačiti. Žene nisu ničije vlasništvo. 


Sve do poznih sedamdesetih godina 20. veka, tačnije do 1978. godine, Iran, kao, uostalom, i druge zemlje Bliskog istoka, bio je država koja se držala svih navedenih, kao i mnogih drugih prava žena. Tada je otpočela Islamska revolucija, koja je donela mnoge promene, a trajala je do 1979. godine. 



commons.wikimedia.org
commons.wikimedia.org

U ovom slučaju, istorijske okolnosti ovog događaja ćemo ostaviti po strani, Ovde, ni pod kojim slučajem, nije reč o kritici islamske religije. Ovde se ,,jednostavno’’ radi o ženama koje su od sedamdesetih godina do danas mnogo puta vraćane na početak i bile prinuđene na mnogo gubitaka, ali i onome što su ove žene možda i dobile revolucijom. 


Kada je revolucija počinjala, svi ljudi su bili ubeđeni da će to doneti mirniji i slobodniji život Irancima. Međutim, da li je zaista bilo tako? Vremenom se pokazalo da je sa ,,oslobađanjem od zapadnog uticaja’’ došlo i mnogo nesloboda i stega. Naročito za žensku populaciju. Žene su bile godinama uskraćivane za neke osnovne stvari, kao što je, na primer, obrazovanje, a poznati su, recimo, i ekstremni slučajevi kamenovanja žena koje načine preljubu. 



commons.wikimedia.org
commons.wikimedia.org

Danas, situacija izgleda otprilike ovako: žene imaju veća prava nego pre, bore se za njih više nego pre i probuđenija im je svest o tome šta zaista zaslužuju. Međutim, i dalje postoji tamna strana svega: studentkinjama na teheranskom univerzitetu nije omogućen pristup nekim delatnostima, iako ih jednak broj kao i muškaraca diplomira svake godine. Žene smeju da voze automobile, ali motore ne. Ako su vozači taksija, žene ne smeju da voze muškarce, a u gradskim autobusima se voze u posebnom delu predviđenom za žene. 


Naravno, nezaobilazan aspekt društvenog života u svakoj zemlji je oblačenje, ali je u Iranu to pogotovo izraženo. Zakon ženama u Iranu nalaže da moraju da budu pokrivene, u skladu sa verskim pravilima koja islam nalaže. Međutim, nije oduvek bilo tako. Naime, pre Islamske revolucije, žene su imale apsolutnu slobodu izbora kada je oblačenje u pitanju. Koliko god se držali parole da odeća ne čini čoveka i da izgled nije bitan, bitan je kada ne možete sami da ga izaberete, već vam ga bira društvo.

commons.wikimedia.org
commons.wikimedia.org

Ali, ako nekako uspemo da ostavimo po strani loše stvari koje su i dalje prisutne u Iranu, progres na nekim drugim poljima je i te kako prisutan. Recimo, Iranke sve češće bivaju izabrane za člana parlamenta, a između mladih u drugim zemljama i mladih u Iranu esencijalno nema razlika. 


Ostaje nada da će se u narednim godinama još žustrije raditi na pravima žena, da će ljudi prepoznati koliko je to zaista važna stvar i da će tamošnje žene konačno biti slobodne i samostalne, jer su i više nego sposobne da odlučuju same o svojim životima, a o tome koliko to zaslužuju i koliko je to ispravno ne treba biti ni govora.