FOTO: Alcott [Public domain], Wikimedia Commons
"Male žene", odnosno "Devojčice" i "Devojčice rastu" Lujze Mej Alkot je pomalo zašećerena priča o odrastanju. Sestre Meg, Džo, Bet i Ejmi potiču iz siromašne porodice. Žive same sa majkom, jer je otac u ratu. Različitog su temperamenta, ali jednake u želji da postanu što bolje mogu. Njihovi snovi za budućnost su blistavo ružičasti, a vremenom, kako iz malih stasaju u prave žene, razumeju bolje šta zaista žele i kako to da ostvare. Kroz dečje igre, tragedije i ljubavne trouglove, Meg, Džo, Bet i Ejmi rade na tome da isprave svoje nedostatke. Veoma retko u romanu čitalac strepi šta će da se desi, koliko saoseća sa svakodnevnim malim pobedama i gubicima.
Dečiji roman "Male žene" dugo je ležao zaboravljen na polici pre nego što je ponovo slučajno dospeo u moje ruke. Zima nekako deluje najprikladnije za vraćanje klasicima uz koje smo se ušuškavali, posebno kada priča počinje Božićnom scenom. Ipak, pored slatke nostalgije, vrpoljila sam se dok nisam stigla da poslednje stranice. Naime, "Male žene" je, iz perspektive odraslog (čitaj: ciničnog) čitaoca, više poučna knjiga nego beletristika. Poput "Biblije za decu", sadrži pričice koje objašnjavaju metafore i životne lekcije. Pomalo je neprijatno čitati knjigu koja sve vreme blago zvoca, kao baka kad vas tera da pojedete još malo. Ako ste tvrdoglavi, ostaćete kiselog lica do kraja poslednjeg poglavlja. Porodica Marč će vam delovati previše savršeno, shvatanje ljubavi i života previše naivno, a junakinje previše smerno. Ipak, ovaj roman je uspeo da se probije kao klasik američke književnosti i učestvovao je u odrastanju devojčica širom sveta. Zašto o njemu govorimo danas? Zbog toga što je svet 21. veka toliko drugačiji, ali dileme jedne mlade žene se nisu toliko promenile.
Kao glavna junakinja priče se vrlo brzo izdvaja Džozefina, tj. Džo, druga po starosti i prva po svojeglavosti i odbijanju da se povinuje društvenim normama. Ona se ne trudi da bude lepa i ljupka, njena strast i ambicija ne završavaju se sa bogatim mužem, i najviše od svega bi volela da je rođena kao muško. Književnost je njena velika ljubav i silno se trudi da postane slavna spisateljica. Očekivalo bi se da će autorka iz devetnaestog veka uzeti ovakav lik i iskoristiti priču romana da je preobrazi u princezu i dobru suprugu. Činjenica da se upravo to ne dešava je jedan od najvećih kvaliteta ovog romana. Alkot kao sveznajući narator sa velikom ljubavlju opisuje Džo, možda upravo zbog toga što je ona najmanje savršena od svih sestara. Tu naklonost deli i većina čitateljki, koje prisvajaju Džo kao svoj lik. Njena otvorenost, upornost, tvrdoglavost, ali i brižnost čine je miljenicom, uprkos nevoljama u koje upada zbog svog oštrog temperamenta. Smatra se da je ceo roman mahom autobiografski, a da je Džo Marč zapravo sama Lujza Mej Alkot, koja je takođe odrastala sa sestrama i želela da postane spisateljica.
FOTO: RKO Radio Pictures (work for hire)[Public domain], Wikimedia Commons
Lik Džo Marč je zanimljiv iz feminističkog aspekta zato što nju (samo) društvene norme sputavaju da bude ono što želi, ne njeni bližnji. Svi veruju u njen talenat i ne zameraju joj previše njene muškobanjaste manire. Džo nastoji ne razočara svoju porodicu, ali da ostane verna sebi. Kao odrasla, postaje mudrija, mekša, rekli bismo, ženstvenija, istovremeno ne odustajući od svojih želja. Ni njene ljubavne odluke nisu ono što bi devojka iz siromašne porodice "trebalo" da dozvoli sebi. To je mnoge čitaoce razočaralo, ali Alkot nije želela da odustane od svog principa i za svoju Džo nameni običnu sudbinu. Devojke i danas nailaze na iste teškoće u pustolovini zvanoj "pronaći sebe", a retke su one sa dovoljno sreće da ih porodica podržava i sa dovoljno hrabrosti da budu svoje.
Druge sestre imaju svoje muke. Meg se nosi sa odgovornošću koju donosi pozicija najstarijeg deteta i bori se sa svojom željom za bogatstvom i raskoši. Ona ulaže ogroman trud da se dobro pokaže u društvu, ali kada joj se snovi o luksuzu nakratko ostvare, sama shvati koliko se smešno ponaša. U tome se vidi uticaj filozofije transcedentalizma pod kojim je autorka napisala ovaj roman. Prema njemu, čovek bi trebalo da bude okrenut sebi, ne spoljnim zadovoljstvima. To se vidi ne samo u ponašanju najstarije sestre, već i kroz naglašavanje sreće ove porodice uprkos siromaštvu. Meg uspeva da odraste u razumnu ženu, a novi izazovi joj postaju porodične nedaće.
Bet je dobri duh porodice Marč. Tiha, nežna i vredna, ona pruža mirnu, gotovo utešnu energiju za sva dešavanja u kući. To su oni ljudi koje možda ne primećujete sasvim dok su tu, ali čim odu, nedostaju. Njena mana je stidljivost, ali uspeva da je nadoknadi velikom pažnjom prema onima kojima dozvoli da joj priđu.
Ejmi je lepo vaspitana devojčica kojoj je u detinjstvu najveća muka to što joj nije podaren aristokratski nos. Žudi za lepotom i, kao i Džo, želi da se bavi stvaralaštvom, te se okreće vizuelnim umetnostima. Kada kao devojka počne da privlači pažnju svojim zlatnim uvojcima i ljupkim ponašanjem, ona pokušava da ugasi svoju taštinu i veliku želju za bogatstvom. Do kraja romana, Ejmi vam možda postane i najdraži lik, jer se upravo ona najviše promenila, od razmažene devojčice do drage devojke.
Zanimljiv detalj je da se drugi deo knjige "Male žene" kod nas zove "Devojčice rastu", a u originalu "Dobre supruge". Danas se taj nastavak štampa zajedno sa prvim romanom. Možda je u pitanju slučajnost, želja izdavača da nekako zaokruže priču do kraja (jer se dosta toga raspetljava u drugom delu), a možda je postalo neprijatno u jednom trenutku štampati roman pod takvim tradicionalnističkim naslovom. Uostalom, poruka romana nije da devojčice odrastu u dobre supruge, već u dobre ljude.
Primetna je i velika borba između toga šta znači biti ili ponašati se kao muško ili žensko. Tada su te uloge bile mnogo jasnije podeljene, ali i danas, kada su žene dobile više prava, još uvek u svakodnevnom govoru koristimo izraz "biti muško/žensko" sa tačno određenim značenjima. Došlo je dotle da je brend Always pokrenuo kampanju #Like a girl kako bi skrenuo pažnju na skrivenu uvredu koju upućujemo svakom kad mu/joj kažemo da se ponaša kao prava žena ili devojčica. Džo Marč bi to svakako shvatila kao uvredu, ne zato što veruje da su žene smotani slabići, već zato što zna da ona kao žena to nije.
Svaka od sestara predstavlja određeni tip žene, što je princip koji se još uvek koristi u popularnim knjigama, filmovima i serijama (i Keri je pisac, zar ne?). Uprkos tome što autorka nije uspela da izvede do kraja ideju dileme između porodice i karijere po zahtevima modernog feminizma, čini se da je uspela da pokaže da svaka od njih može da dostigne sreću tako što će izabrati život, kako kliše kaže, po zapovestima svog srca. Ako su tu poruku mogle da izvuku generacije malih čitateljki, onda ova knjiga i danas ima mestu u kućnoj biblioteci.
Koja ste vi bile sestra Marč, a u koju ste izrasle?
Dragana je oštra na rečima...dok je ne raznežite.
