Kako je to '99. izgledalo iz dečije perspektive?
Facebook (Beograd koga više nema)

Kako je moguće reći da ti je lepo tokom bombardovanja? Moguće je kada su ti roditelji carevi koji poput oca u filmu ,,La vita e bella’’ od pakla koji se dešava napolju naprave igru, situaciju iz koje ne znamo da li će iko izvući živu glavu pretvore u druženje sa babom i dedom na selu i komšijama u podrumu zgrade, za koji sam ja tada mislila da je neka skrivena pećina u kojoj spava trol i mi smo ga tada pobedili i zauzeli mu odaje. 


Naravno, ne sećam se mnogo toga, sve mi je kao kroz maglu, ali mi je ostao taj osećaj bezbrižnosti i poneki kratkoročni osećaj straha kada se čuje sirena dok se igramo u parkiću pored zgrade i ,,ka-boom’’ dok sedimo u podrumu


Nisam sigurna kako je prošao početak, sećam se samo prozora izlepljenih velikim širokim trakama, ljuljanje zgrade i našeg stana na 7. spratu koji je se ljuljao levo-desno kao u filmu, maminih umirujućih reči da će sve biti u redu i da je potrebno da se u tim trenucima dok se zgrada ljulja stanemo kod ulaznih vrata, jer je tu konstrukcija zgrade najčvršća, pa ako nešto krene da se ruši, tu će zgrada ostati čitava. Nikad mi to nije bilo jasno, ali verovala sam joj, moj život je zavisio od nje i tate. 

Čoveče, mora da je teško u tim trenucima brinuti o sebi samom, a kamoli o još jednom biću koje zavisi samo i isključivo od tebe. Svaka čast mojim roditeljima!

Facebook (Beograd koga više nema)
Facebook (Beograd koga više nema)

Prvih meseci, sve do maja, proveli smo u podrumu sa komšijama iz zgrade. Tu je bila ludnica, gomila dece, moje godište, neki stariji, čak i mlađi, poneka beba. Podelili smo se po prostorijama, nas decu su smestili sve u jednu ,,sobu’’ koja se nalazila između dve prostorije, kao da bude u najsigurnijem delu podruma, ako grune sa neke strane. U toj sobici imali smo sve što nam je trebalo


Spavali smo na ligeštulima, prekriveni tonom teških ćebadi, jer je u podrumu hladno, stalno smo nešto grickali i pokušavali da nateramo roditelje da prebace program sa vesti na crtaće, jer koga zanima šta se dešava napolju, nama počinje Duško Dugouško. Da, imali smo i televizor čak, doduše onaj mali, sa antenom, na kome stalno šušti slika, ali daj šta daš. 


Igrali smo karte, društvene igre, fotografisali smo se čak analognim foto-aparatom. Da, imam fotografije iz peroda bombarodavanja i pogodite šta — svi imamo osmeh na licu, kao da nam je to poslednji osmeh na svetu!


Malo smo nervirali starije komšije dok smo se igrali žmurke, protrčavajući stalno iz jedne u drugu sobu ispred televizora na kome su se puštale vesti o brojnosti stradalih i o pogođenim mestima. 

Facebook (Beograd koga više nema)
Facebook (Beograd koga više nema)

Bila je noć između 14. i 15. aprila, i dok smo trčkarali tako — desilo se, serija snažnih eksplozija dogodila se u Rakovici gde je povređen veći broj ljudi uglavnom od razbijenog stakla. Oštećena je zgrada opštine, Dom zdravlja, škola, dečiji vrtić i više stotina stanova. To je tako snažno grunulo da smo svi popadali sa nogu, a u glavi će mi ostati ta jeziva slika bakica iz zgrade koje poređane uza zid sede na svojim rasklopivim stolicama, pokrivene ćebencetima, vezu i odjednom sve kao domine padaju na zemlju oborene jačinom udara, a ja stojim i ne trepćem. Mama u tom trenutku, skače po mene i vodi me u ,,našu sobu’’ i stavlja me u krevet, a ja tek tada, shvatam i krećem prvi put od početka da plačem i plačem i zovem tatu koji je ko zna gde i pokušava da nam nabavi sve što nam treba i pokušava da osigura prodavnicu koju smo tada držali. 


Neutešno sam plakala nekoliko sati, ajde što sam ja plakala nego su i sva deca krenula da plaču i vrište, jer smo tada prvi put shvatili da nije bezbedno, da može nešto strašno da se desi. Mama je pokušavala da me umiri, da me uspava, ali ja nisam htela, pogotovo ne bez mog plišanog zeke koji je ostao gore u stanu. Pokušavala sam da nateram mamu da odemo po zeku, jer u suprotnom se neću nikad smiriti i nikad zaspati. Jedva sam je naterala, ali joj onda nisam dala da ide bez mene, i jadna moja majka, morala je da me vuče do 7. sprata peške, jer lift nije radio, da bih ja uzela svog glupog zeku. Pa svaka joj čast! Dobivši zeku, smirila se razmažena gospođica, tj. ja i napokon zaspala. 

Facebook (Gradska opština Rakovica) - Straževica
Facebook (Gradska opština Rakovica) - Straževica

Sigurno sam spavala jako dugo, jer se posle tog događaja u podrumu ne sećam dosta toga, da li je brisanje memorije na događaje koji slede prouzrokovano tim nemilim događajem ili se jednostavno nije desilo ništa vredno pomena. Sledeće čega se sećam jeste da se odjednom nalazim na njivi sa babom i dedom i gledam u udaljene predele njive, prema Bubanji, mestu gde se tokom Drugog svetkog rata organizovao oružani ustanak.


Mama i tata su me tokom maja odveli kod babe i dede u selo, u Glušce kod Šapca, jer je tamo bilo bezbednije nego u Beogradu, gde sam bila sve do završetka bombardovanja. Tamo je bilo sigurnije, a roditelji su hteli da me sklone negde kako bi mogli neometano da se zbrinu za poslove, stan, novac i sve što može da ode niz vodu ako nešto krene po zlu. Ne krvim ih što su me ostavili, nedostajali su mi, ali baka i deka su bili i više nego dovoljni da skoro dva meseca provedem u blagostanju i da zaboravim na nemili događaj iz podruma koji mi se urezao u sećanje.


Privatna arhiva
Privatna arhiva

Zabavljali su me, deka je stalno nešto pravio, tako da sam većinu vremena provela sa njim u garaži zanimajući se sa različitim materijalima i praveći nešto što nema ni funkciju ni namenu, ali je eto bilo moje i ja sam to napravila svojim rukama, a deka je bio uvek ponosan na mene. Baka mi je spremala omiljenu klopu i puštala da do kasno gledam šta želim na TV-u, a celodnevna zanimacija mi je takođe bilo igranje sa decom iz komšiluka i maženje avlijskih kerova.


Bobardovanje se završilo 10. juna, ali ja sam ostala kod bake i deke do kraja leta. Mama i tata su došli u selo kada su sredili sve i zajedno smo svi proveli neko vreme kako bismo se stabilizovali i proslavili moj 6. rođendan, a zatim se vratili nazad u naš stan na 7. spratu, pokušavajući da iza sebe ostavimo sve što nam je budilo neprijatna osećanja na dotašnja dešavanja.


Facebook (Beograd koga više nema)
Facebook (Beograd koga više nema)