Na današnji dan, 2. aprila 1805. godine rođen je Hans Kristijan Andersen, danski proslavljeni književnik i autor mnogih priča koje su obeležile gotovo svačije detinjstvo. Od 1967. godine, istog tog datuma, proslavljamo Međunarodni dan dečije književnosti.
Često se zapitam ko je krivac što deca danas nemaju naviku da sama uzmu knjigu i pročitaju nešto što će im se sigurno dopasti. Zbog čega je svakom detetu draže da sedne i igra igrice, ili gleda crtani film, umesto da pita nekog da mu čita pesme? Da li su deca danas dovoljno svesna lepote koja se krije u mašti, ili im je svest sužena isključivo na ono što im se već spremljeno servira? Koliko je to zapravo dobro za budućnost, ne samo njihovu, već i kulture uopšte, a potom i generacija koje tek dolaze?
Iako živimo u vremenu kada većina dece već od pete godine života zna sama da otvori YouTube i pusti omiljeni crtani film, važno je da kod svojih bližnjih klinaca (kao što su to radili i nama) razvijamo ljubav prema pisanoj reči. Samo tako učinićemo da mašta u potpunosti ne zgasne i da budućnost knjige bude zaista svetla.
Danas odrasli sve manje vremena provode sa decom iz svog okruženja i ne pomažu im pri stvaranju svesti o značaju knjige. Mnogo im je lakše da ih prepuste čarima televizije i interneta, bez brige da li će i na koji način to uticati na kreiranje njihovih kulturnih opredeljenosti. Nažalost, manjina ima svest da se osećaj prema kulturi i umetnosti kreira još od malih nogu.
Sve je više pisaca i sve je veći broj knjiga koje su samo jedna u nizu beletristike i lake zabave za ubijanje vremena u gradskom prevozu ili na putovanju, ali se sve manje pitamo gde su i šta rade ljudi čija su dela zaista kvalitetna i čije će priče ostaviti neki značajan trag. Još manje se pitamo kako ćemo te kvalitetne ljude stvoriti, ako ne usmerimo sadašnju decu na pravi put na kom se svi vidovi umetnosti (pa tako i književnost) vrednuju i cene.
Bez obzira na to da li ste pripadnik generacije ’70, ’80 ili ’90 godina i dalje možete da se pohvalite činjenicom da ste, bar donekle, imali kulturološki ispunjeno detinjstvo. Bilo da ste odrasli uz seriju „Neven” ili „Metla bez drške’’, da ste se uspavljivali uz priče čika Jove Zmaja, da su vam pričali aforizme Duška Radovića, ili da ste na časovima srpskog jezika recitovali pesme i smejuljili se uz rime Ljubivoja Ršumovića, vi ste osoba koja je još od malih nogu sticala svest o važnosti dečije kulture.
Premda dela svih velikana iz oblasti dečije umetnosti i kulture žive večno, ne možemo izostaviti činjenicu da nisu večni. Ko će biti heroji detinjstva sadašnjih klinaca, kada jednom svojim naslednicima budu prepričavali svoj život?
Ubeđena sam da smo baš mi mladi ti koji čine odgovore na ova pitanja. Zbog čega se baš mi ne bismo pozabavili tom tananom, a bitnom tematikom i kreiranjem svesti kod dece? Ipak, mi smo im godinama najbliži.
Zgrabite za ručice svoju braću i sestre, svoju decu, ili decu svojih bližnjih i pokažite im koliko umetnost može biti lepa – idite u pozorište, čitajte im, ubedite ih da oni vama čitaju, igrajte se sa književnim junacima... Mi smo ti koji ne smeju da im uskrate detinjstvo kakvo svako od njih zaslužuje. Ne samo što ćemo uz njih mi postati bolji, nego će i oni izrasti u bolje ljude uz nas i uz tajne koje ovaj život i svet čine lepšim. Na nama je da im te tajne otkrijemo. Šta čekamo? Da porastu?