FOTO: Leonid Pasternak [Public domain], via Wikimedia Commons
Dvadeset dva verbalna i fizička napada na novinare u 2014. godini – neki bi optimistički pretpostavili da je stanje bolje nego prethodnih godina, dok drugi smatraju da je autocenzura glavni razlog što broj napada nije veći. Ona je oduvek bila dovoljno snažna brana od gneva onih koji ne žele da svi saznaju kada ozbiljno zabrljaju.
Sa druge strane, cveta svet blogera i tviteraša, kolumnista svog doba koji naizgled nimalo ne osećaju teret kontrole. Sami su sebi lektori i urednici, sami biraju teme i tempo rada. I dok se angažovani pisci otvoreno bore protiv autoriteta, drugi nastoje da sivom vremenu dodaju ružičasti preliv.
Postoje oni divni, pozitivni tekstovi koje čuvamo za vikend popodne, kao seriju “Prijatelji” ili poslednji komad kolača. Oni nas inspirišu, nasmeju, pokažu kako da se lepo obučemo ili lepo sredimo stan ili lepo kuvamo, uvek je tema nešto lepo. Ako ćemo iskreno, to je laka literatura koja dobro prolazi kod publike, ma koliko da je promišljeno i originalno napisana (što svakako treba ceniti).
Nije namera da ovim tekstom kritikujem “pastelne” tekstove (bilo bi licemerno, jer i sama volim da ih čitam i pišem), kao ni da dajem savete o tome kako ne treba slušati zahteve čitalačkog tržišta. Govoriću o problemu koji imam kao autor, da osećam da ne bi trebalo o svemu da pišem.
Kada je na ovom portalu pokrenuta rubrika iFemin o feminizmu, problemima žena i ženskim pravima, uvek strepim kako će proći moji tekstovi. Ne kod urednice, nego kod čitalaca, kod mojih prijatelja kada podelim tekst na Fejsbuku. Hoću li biti obeležena kao “ona koja se stalno nešto buni” ili “ona feministkinja”?
Kada je počeo šou “Ples sa zvezdama”, morala sam da napišem tekst o tome. Osećala sam da ne može nešto što se predstavlja kao najbolje i najgledanije i, generalno, naj da prođe tek tako sa kvalitetom koji je, po mom mišljenju, daleko od naj. Kada je tekst objavljen, opet sam se pribojavala – da ne budem “hejter” ili “sveznalica” ili “negativna”.
Iako jesam ona koja se stalno buni, i drugarica feminstkinja, i ponekad i hejter, i sveznalica, i negativna, ne želim da to bude nešto po čemu me ljudi prepoznaju. Mnogo je lakše biti ona vesela, draga, srećica. Moju mračnu i svetlu stranu poznaju oni najbliži, ali čitaoci su nešto drugo. Oni poznaju samo ono što im se pokaže, a toliko je lako uljuljkati se u taj lik nasmejanog pisca koga svi vole. Daleko od toga da je lako napisati pozitivan tekst ili uputstva ili savete, a da to bude novo i korisno, ali je lakše nego otvoriti karte i javno obznaniti svoje mišljenje o škakljivoj temi.
Ipak, sigurna sam da svaki nasmejani pisac ima još nešto da kaže, nešto neuvijeno u vanilu, nešto stvarno (i) ružno. Verujem da to i treba da uradi, da je to naša dužnost zato što umemo da pišemo i umemo da mislimo. Prečesto potcenjujemo čitaoce, serviramo im ono što smo sigurni da će im se svideti, udvaramo im se slatkim šaputanjima. Ipak, kao i u ljubavnoj vezi, flert ponekad ustupi mesto nečemu trajnijem i iskrenijem, pokaže se mračna strana koja, gle čuda, i nije toliko grozna i strašna. Čak je ta doza realnosti čini lepom.
Drage kolege pisci, pišite “lake” tekstove, uživajte u raznobojnosti i poeziji života, ali ne ustručavajte se da se ogolite. Ako ste inače ozbiljni kritičari, ne bojte se da nekada napustite tu ulogu zarad nečeg drugog što vam isto znači. Budite misleći, aktivni. Oni čitaoci koji to ne praštaju neka ostanu u svojoj jednoj dimenziji, a vi pokušajte da ih svojom veštinom i kredibilitetom izvučete. Pokažite se.
Dragana je oštra na rečima... dok je ne raznežite.