Arif Ademi je rođen na Kosovu. Odrastao je i živi u Novom Sadu. Otac bez i jednog razreda škole, a majka sa završenim Medicinskim fakutetom. Arif ubrzo postaje jedno od one dece koje vidite svaki dan kako prose.
„Mi klinci Romi nemamo mnogo toga kao što možda imaju neka druga deca, a ne možemo da tražimo to od roditelja, jer ni oni nemaju, nisu zaposleni” – priča za iSerbia.
Na parkingu gde je prosio, pronašli su ga volonteri Svratišta za decu.
„Rekli su mi da dođem sa braćom u Svratište, da je tamo škola gde možemo da učimo, jedemo i okupamo se. Pristali smo i došli. Međutim, ubrzo sam shvatio da to nije škola, jer u školi toga nema. Od tada smo u Svratištu skoro svaki dan.”
Arif Ademi je narednih nekoliko godina proveo na relaciji ulica - Svratište. Danas ima 20 godina i želi da, nekim novim klincima koji dolaze u potrazi za kupaonicom, hranom, mestom za učenje ili jednostavno - novim domom, olakša sve ono što je i sam prošao.
A prošao je previše za dete. Prvi razred završio je u Osnovnoj školi „Dušan Radović” u Novom Sadu, u kojoj je najveći procenat romske dece. Druga, neromska deca su ih, kaže Arif, vređala, tukla i maltretirala. Nastavnik matematike tukao je decu na času ako bi bila nemirna ne bi znala gradivo. Jedina svetla tačka bila je, priseća se Arif, učiteljica srpskog jezika Marijana. Nedovoljno da ga zadrži u školskoj klupi.
Jednostavno, nije više nije želeo da ide u školu i roditelji ga ispisuju. Pauzira dve godine i ponovno se upisuje, ali ovaj put u Osnovnu školu „Sveti Sava”, gde i završava osmogodišnje školovanje. Sve to vreme i dalje prosi. Nekad i preko nedelje, ne samo vikendom. Ali, izlaz je postojao i bio tu uvek kad mu je trebalo, a to je bilo Svratište. Ono što je tamo dobio nikad neće zaboraviti. Zato je odlučio da će biti volonter i da će učiti decu sve ono što je Svratište i njega naučilo.
„Svratište me je dosta promenilo, navikao sam ovde. Do dolaska u Svratište imao sam samo tri drugara. Sada ih imam mnogo više. Mi smo na ulici širili priču drugoj deci i zvali ih da dođu ovde, sklanjajući ih s ulice barem na nekoliko sati dnevno.”
Arifova priča je samo jedna od mnogobrojnih priča dece koja rastu na margini društva, čije glasove niko ne čuje i čije se glavice gube među glavicama ostale dece u gomili. Građani okreću leđa, policija ih privodi ako prose, drugari u razredu neće da se igraju sa njima. Ko zaista, osim roditelja koji su često i sami nemoćni, brine o ovoj deci i može li se situacija popraviti?
Šta država radi da pomogne deci koja žive i rade na ulici?
Šta se zapravo dešava sa decom koja dolaze iz hraniteljskih, siromašnih, ili na bilo koji drugi način socijalno ugroženih porodica? Prema Republičkom zavodu za statistiku iz 2018. godine, stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti iznosila je 34,3%. Međutim, informacija o tačnom broju siromašne dece ne postoji, jer se ona ne evidentiraju.
Kako za naš portal kaže Tamara Stupar, sociološkinja u Centru za socijalni rad grada Novog Sada, da kada govorimo o broju siromašnih, Centar za socijalni rad u Novom Sadu raspolaže jedino podatkom o broju lica koji se obraćaju za novčanu socijalnu pomoć. Takođe, na podatak o siromaštvu utiču i drugi parametri kojima Centar ne raspolaže, kao što su visina primanja, zaposlenost, primanja penzionera, potrošačka korpa.
Ko brine o nama kada nema ko da brine?
O ovom problemu pričali smo sa Minom Lukić, koordinatorkom Svratišta za decu u Beogradu.
„Grupa studenata Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koja je osnovala CIM (Centar za integraciju mladih), prepoznala je da u sistemu socijalne zaštite naše zemlje ne postoji nijedna usluga koja je namenjena isključivo ovoj grupi dece, bez obzira na to što su oni verovatno najosetljivija i najugroženija grupa naših građana. Tako je CIM, kao udruženje koje je tada pružalo podršku deci i mladima koji su živeli i radili na ulicama Beograda, i to isključivo putem terenskog rada, registrovano 2014. godine.
Početkom 2007. godine CIM je otvorio prvo Svratište za decu koja žive i rade na ulici kao mesto gde ova deca i mladi mogu da zadovolje svoje osnovne potrebe (hrana, kupanje, sigurno mesto za odmor). Kako je CIM tada bio jedini koji radi sa ovom decom, pa je i uvid u probleme sa kojima se suočavaju bivao je sve dublji, a postalo je i jasno da niko drugi u našem sistemu nije spreman da vodi računa o ovoj grupi dece i mladih, bilo je jasno da usluga Svratište mora da se unapredi i poraste.
CIM je, kao organizacija koja je osmislila uslugu Svratište za decu 2011. godine, uspela da Svratište integriše u Zakon o socijalnoj zaštiti.
Prema modelu koji je CIM razvio, nastalo je i Svratište u Novom Sadu koje je inicijalno vodila nevladina organizacija, a poslednjih nekoliko godina je u nadležnosti Centra za socijalni rad Novi Sad. Takođe, nekoliko godina je radilo i Svratište u Nišu, koje je isto vodila NVO. Međutim, već četiri godine to Svratište ne postoji, niti je grad Niš preuzeo pružanje usluge. Organizacija koja je vodila Svratište u Nišu, više ne postoji.”
Naše savremeno društvo ne voli teme koje nisu popularne, koje ne sijaju i blješte, pa se tako i o siromaštvu malo priča. Nedavno smo čuli vesti da je u Finskoj beskućništvo skoro iskorenjeno. Oni su to uspeli tako što su se građani i institucije udružili da stvore svet u kome će dostojanstveno življenje biti jednako za sve.
Arif danas pleše. Ne kako drugi žele, već kako on to hoće i zna. Ne samo metaforički, već i bukvalno. U Svratištu vodi plesne radionice koje su rezultat Arifovog pohađanja plesnih kurseva kroz projekat „Grad”. Zagledan u sutra, kuje planove za bolji život. Uskoro će, nada se, položiti maturski ispit i sa diplomom u ruci tražiti svoje mesto pod suncem. Želi da postane doktor, kao i njegova majka. „Ko zna”, kaže kroz smešak, „možda jednom i postanem”.
