FOTO: pikur.net
To svakako ne može biti jedan, ali može biti „jedan od”. Jedan od onih koji su se izlizali kao kasete u vokmenu, diskovi u diskmenu i koji se uvek čuvaju negde na nekoliko klikova u mp3 formatu. Nosači zvuka koje uvek možete da slušate, koje znate napamet, uz koje ste odrasli i kojima se uvek možete vratiti. Besmrtne kolekcije.
Zato možda i nije zgoreg ovaj feljton započeti onima koji više nisu sa nama. Neprežaljenima, onima koje niste stigli da vidite i čujete uživo, ali koje jednostavno niste mogli da omašite ako ste želeli da slušate kvalitetan rokenrol. Niste to ni mogli kada su bili oko vas kad ste bili dete, nesvesno ulazeći u mali mozak svojim raskošnim spotovima i apsolutnom melodijom. Niste to ni hteli kad ste odrasli dovoljno da shvatite da njihovog lica više nema, da je otišao zbog nečega što se zove sida, jer je bio nešto što se zove homoseksualac. Baš kao i Medžik. A kind of Magic. A kind of a Miracle.
„Queen”.
„Kraljica” svih bendova. Najveći sastav posle Stonsa i Bitlsa. Sa najvećim rokenrol frontmenom ikada.
Fredijem Merkjurijem .
Ali i Brajanom Mejom na gitari. Džonom Dikonom za basom. Rodžerom Tejlorom iza bubnjeva.
Huh. Kakva imena. Kakav bend. Koliki opus. Decenije na sceni. Desetine hitova koje SVI znaju.
Kako to sažeti? Kako pregledati sav taj genijalni rad?
Odgovor je, zapravo, jednostavniji nego što to u prvi mah izgleda.
Naime, za razliku od većine mega-bendova kasapljenih kompilacijama, karijera „Kvina” zapravo je vrhunski prikazan u samo dva nosača zvuka.
Greatest hit I i Greatest hits II.
Crni i teget CD.
Stariji i noviji hitovi.
FOTO: wallpaperscraft.com
A crni, stariji otvara onaj najveći hit. Ultimativna pesma svih vremena. Najbolja numera ikada. „Kum” u svetu rokenrola. Savršenstvo bez mane. Aranžman bez greške, apsolutna harmonija pratećih vokala, Doktor Džekil i Mister Hajd u samo šest minuta. Fredijev klavir u prvoj i Brajanova raspomamljena gitara u drugoj polovini. Srednjovekovni pastiš negde u sredini. Jednom rečju, glam rok.
„Bohemian rhapsody”.
Razmrdali ste se? Još uvek ne? Nema problema, sledi pravi pravcati pop hit. Dikonov bas kolje, Fredijev glas na ivici hip-hopa, Tejlor se šunja na pedalama, palice i Mej vrebaju iz mraka. Dok najbolji vokal rokenrola ne odluči da je vreme da se pokaže u svoj svojoj raskoši i odvede rok sastav u potpuni fanki.
„Another one bites the dust”. Eheeeeeeeej!
Čik probajte da se ne njišete. Da đuskate iako to pojma nemate. I u poređenju sa „kraljicom” i nemate. Možete „samo” da je slušate. I volite. Čuj, „samo”!
Možete da se divite raznovrsnosti njihovog opusa i majstorstvu Faruka Bulsare za miks pultom u „Killer queen”. Kraljica ubica. Koja će tek da ubija, ali tek nakon što se dobro zabavi. A kako je „kraljica” u biti jedna tolerantna skupina, ona ljude ne deli po fizičkom izgledu. Njoj su svi privlačni, pa i devojke sa „krupnijom pozadinom”.
Koje, međutim, mogu i te kako poraditi na svojoj liniji. Sve što treba je da sednu na bicikl. Da se pitaju sa Fredijem, da brzaju između refrena koji volite i shvatate i sa pet i sa trideset i pet.
„I want to ride my bicycle”!
Da, hoću. Čak i po kiši. I zimi. Ne go, kao u spotu, ali hoću. Hoću i da slušam dalje. Da malo protrčim pored „mog najboljeg prijatelja”. Moram to. Nemam vremena, zafaliće mi karakteri, a njih čuvam za najpozitivniju pesmu svih vremena.
„Don't stop me now”. Ne, nemoj me zaustaviti. Nemoj to činiti kada se kao tinejdžer spremam za izlazak u grad đuskajući nespretno pred ogledalom. Nemoj to da pokušavaš kada kao student koračam svojim gradom sa kezom na licu koji se ne može skriti. Da ti nije palo na pamet da mi to radiš kada sam sričem „gospodina Farenhajta” na dva, ili urlam da me pozoveš na svoja četiri točka.
Preznojili ste se? Kul! Idemo dalje. Imaćete vremena da se odmorite. Uz elegično-euforični „Save me”, ali to će potrajati kratko.
Vreme je za malu ludu stvar zvanu ljubav. Za pucketanje prstima. Njihanje kukovima, ramenima. Za ples. Da, uz Kvin se može i igrati. I voleti još više.
Uz savršeno višeglasje koje niko nikada neće doseći, čak ni kastrat Džordža Majkla na tribjutu na Vembliju. To je, jednostavno, nedostižno. Ta preklapanja Fredijevog transoktavskog glasa, ostalih članova benda i vokala Londonske filharmonije. Klasika i rokenrol u jednom. Što bi mladi rekli, krosover. Ja bih rekao savršenstvo.
A „Kvin” je savršen i kada klizate kroz, uslovno rečeno, manje poznate hitove, poput „Now, I'm here'', „Good old-fashion lover boy” i „Play the game”. Pesme veće od nečijih čitavih karijera. Pesme benda većeg od ovog sveta. Ove planete.
Planete koju treba spasiti. Od fenomenalno užasnog SF treša i zlog Minga.
„Fleš!”. A-aaaaaa!
Fleć Gordon će nas sve spasiti. Pomoći nam da proletimo kroz „sedam mora Raja”. Da stignemo do roka.
Preciznije rokanja. Prozivke. Bubnjeva i dlanova. A kapela. Samo Fredi i ritam. Asketizam. A opet tako melodičan asketizam. Navijačka muzika.
A navijači znaju šta valja: njihov klub i titule. Šampionske titule. Da, mi smo šampioni. A šampioni su i „Kvin”. Kako onih glam rokovskih sedamdesetih, tako i onih komercijalnih osadmesetih. Ali, to je već neka druga priča...
Neki drugi CD...
Nastaviće se...
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.
Pročitajte i:
Metak za dušu
Reli koji je više od relija – 2.dio
Scott Weiland – Neprilagođena rok zvezda