Inicijacija
Mladić bele puti i plave kose otvorio je vrata skoro pa potpuno praznog prostora. Neki drugi momak sedeo je na podu naslonjen na zid, a pored njega nalazilo se kuvalo i nekoliko flaša pića. Na dušecima poslaganim na gomilu u uglu bili su neki papiri. Belinu sveže okrečenih zidova razbijala je jedino mapa najvećeg baltičkog grada. Dok sam posmatrao taj poster, naišla je upadljivo lepa devojka duge prirodno plave kose. Samo u žutoj suknjici i širokoj beloj majici bez brusa, izgledala je kao razgolićena istočnoevropska lepotica iz filmova. Stidljivo se javila i spuštene glave sela na one dušeke, pokupila papire, stavila ih sebi u krilo i počela da piskara. Ova dvojica se nisu obazirali na njeno prisustvo. Plavušan me je poveo do jednostavne osmokrevetne sobe i posavetovao me da zauzmem donji krevet pored prozora. Prenoćište je koštalo 9 evra.
Hostel samo što se otvorio i pod znakom pitanja bilo je da li je uopšte registrovan ili sam se tu zatekao tokom probne faze. Koliko god da je prema meni bio fin i praktičan, vlasnik me je intrigirao i donekle ostavio zatečenim. Nije tražio pasoš, niti spominjao bilo kakva pravila. Iz džepa je izvadio svežanj ključeva i dao mi jedan da koristim. Bio je atletski građen i nosio je bermude, papuče i belu vajfbiterku. Delovao je kao neko ko je sa malo godina mnogo toga prošao i čije su iskustvo i inteligencija na zavidnom nivou. Njegova samouverenost bila je jači utisak od gomile ostalih sumnjivih detalja i uspeo je da učini da se na tom mestu – čija recepcija u pravom smislu reči još uvek nije postojala i gde se skupljao sa svojim drugovima – osećam sigurno. Jedino je oglašavanje, za hostel atipične, ledene tišine – navodilo ka zaključku da možda nešto tu ipak nije kako treba. Dok su sedeli na podu ili stajali pored prozora i pušili, komunicirali bi pogledima ili razmenili po koji šapat na nemuštom jeziku. Da sam im se nešto zamerio, mislim da bi izvadili šrafciger i zaboli mi ga u ruku. Nije bila potrebna istančana moć opažanja da se uoči strepnja one lepotice koja nije smela ni da pisne. Ugledao sam je uplakanu dok sam prolazio kroz hodnik na putu ka kupatilu.
Tuširanje mi je prijalo. Dnevna vožnja od Talina do Rige u trajanju od četiri sata, iako je bila duplo kraća od noćnih relacija koje sam prelazio na tom putovanju, ostavila mi je ožiljak. Pokušavao sam da dremam, čitam, slušam muziku ili samo uživam u prizorima izletišta i šuma prošaranih brvnarama, koji su se smenjivali dok sam gledao kroz prozor, ali pred svim tim opcijama pažnja mi je izmicala. Ni na šta nisam uspevao da se fokusiram, pa sam se onako izmrcvaren kao dete premeštao sa jednog sedišta na drugo. Spopao me je dobro poznat nespokoj i u Letoniju sam stigao razdražen i nervozan.
Raspoloženje mi se na kratko popravilo kada sam na ulazu u Rigu ugledao socijalističke solitere. Oronuli betonski blokovi o kojima sam čitao naučne članke u vreme kada sam pisao poglavlje master rada o preduzetničkim šansama postsocijalističke Evrope, bili su mi pred očima negde u nepopularnom delu sveta. To je za mene imalo vrednost. Dopala mi se light verzija Černobila, ali po intenzitetu uzbuđenja bilo mi je jasno da su resursi radoznalosti i radosti pri izdisaju. Potrošili su se u Poljskoj, Litvaniji, Estoniji i Finskoj. Za poslednju Baltičku zemlju u nizu ostalo je taman toliko da, u slučaju da mi se ne dopadne, to prepišem kolateralnoj šteti.
Zasmetao mi je kanal sa nataloženim muljem na mestu kontakta vode i betonskog korita, tik uz parkiralište za autobuse na stanici. Nije mi bilo jasno šta on predstavlja. Neko bi mogao u njega upasti, posebno jer je pijaca počinjala s druge strane tog kanala i mesto je bilo krcato ljudima. Po slepom pravilu, krenuo sam za masom ljudi i odjednom bio okružen tezgama cveća i voća. Brojke koje su na kartonima označavale cenu, bile su iznenađujuće niske - decimale od nula do jedan. Ispostavilo se da Letonci imaju jednu od najjačih valuta u Evropi, što me je dodatno iznerviralo kada sam shvatio da kod sebe istu nemam. (Letonija je svoju nacionalnu valutu lat zamenila za evro 1. januara 2014. godine, a ja sam tamo bio u avgustu 2013.) Mrzim taj osećaj. Nije mi problem što nemam gde da spavam, što sam izgubio orijentaciju i krećem se bez cilja – to mi je egzotika i izazov, ali jurnjava za menjačnicama i bankama mi je muka i robija. Njihov metafizički smrad koliko god da me odbija, uvek me stavlja pred svršen čin. U vremenu nepostojanja globalne valute, diskurs „povoljan kurs“ navodi ljude na kalkulaciju, savetovanje i gubljenje vremena u pohodu ka pravom šalteru. Kao amater za tako važna pravila igre, uvek bivam nasamaren. Još se nijednom nije desilo da u zemlji čija valuta nije evro, nisam bio žrtva kursne razlike. A uvek sam primoran da barem 10 evra razmenim na prvom mestu na koje naiđem – da ne bih umro od gladi i žeđi, ili da se ne bih upiškio u gaće na železničkim i autobuskim stanicama, koje po difoltu naplaćuju uslugu korišćenja wc-a.
Stari grad se nalazi odmah preko puta najveće tranzitne tačke Rige, ali onako sluđenom trebalo mi je vreme da to osvestim i da se iskobeljam iz pijačnog lavirinta. Idući zaobilaznim putem, rasipao sam ionako usahlu energiju. Na početku jedne od ulica koja me je vodila ka UNESCO-m zaštićenom jezgru Rige, ugledao sam baku u crvenom kostimu i sa šeširom kako parodično pleše uz Mambo number 5. Nisam joj se ni nasmejao, a kamoli dao novac. Voleo bih da sam uživao u inicijaciji sa novom destinacijom, ali tada je bilo nemoguće na silu promeniti mantru kroz koju sam video svet. Osmeh mi je bio stran i dalek pojam – nešto za šta nisam mogao da se setim kako se koristi. Želja da se negde smestim, u drugi plan je stavila lepotu nepoznatih kaldrma i kitnjasto-arhaične arhitekture. Znao sam da Riga nosi epitet autentičnog primera art nouveau gradnje, ali tokom prvog kontakta nisam obraćao pažnju. Ušao sam u mladalački dizajniran, sređen i ušuškan hostel sa drečavim zidovima, gde je cena prenoćišta bila 24 evra. Kada sam ih pitao da nije to malo previše za višekrevetnu sobu u hostelu, smerna devojčica plave zalizane kose na recepciji rekla mi je da su oni ipak najbolji hostel u Istočnoj Evropi. Došlo mi je da joj lupim šamar. Napustio sam bajkoviti krajolik i u prometnoj ulicu 13. janvara iela, koja je bila južna granica starog grada, na ulazu u Mek ugledao amaterski natpis Hostel on the 5th floor. Popeo sam se i pronašao mesto za sebe.
Destrukcija
O Rigi sam osetio potrebu da pišem nakon više od dve godine vremenske distance, jer toliko mi je trebalo da osvestim da je bila žrtveno jagnje moje destrukcije. Mentalni pad i blokada stvorili su oko mene membranu koja je selektivno propuštala prizore tog grada. Nesvesno sam odbacivao nešto što je u smislu iskustva novo i čisto i ravnodušno apsorbovao uniženu i zaprljanu verziju okruženja.
Iako se smatra lučkim gradom, Riga se zapravo ne prostire duž morske obale, već duž obe strane reke Daugave koja se uliva u Baltičko more u naposrednoj blizini. Smešten na desnoj obali, stari grad je istočno omeđen rečnim kanalom koji prolazi kroz nekoliko gradskih parkova. Pretrpanost tog prostora crkvama, dvorcima, spomenicima i ostalim jedinstvenim građevinama, vizuelno me je oduševila, ali nije me pomerila u srži. Dok nisam stigao do crkve Svetog Petra, sve ostalo je izazvalo isti efekat kao prelistavanje slikovnice. Crkva nepojmljivih dimenzija sa oštrom kupolom što se pruža ka nebu poput crnog plamena koji se postepeno razgrađuje na putu ka oblacima, kao da mi se obratila lično. Prednji zid sa tri ulaza, koji je jedini preživeo sve faze još od XIII veka, učinio mi se veliki poput Kineskog. Menjao sam uglove i udaljavao se koliko je to moguće, ali i dalje mi je samo deo te crkve ulazio u kadar. Toliko je bila velika da sam je primetio.
Ne sećam se da li po preporuci, ili slučajno, ali završio sam u nekom pabu gde sam proveo nekoliko sati. Tu je usledio moj najniži i najtužniji baltički trenutak. Mislim da je upravo to mesto u mnogome zaslužno što ranije nisam pisao o Rigi. Enterijer lokala odiše hard rock i heavy metal imidžom. Osoblje čine mladi ljudi subkulturnih obeležja – kačketi, pirsinzi, tetovaže, čupave i poluobrijane glave i pocepana crna garderoba sa po kojom drečavom nijansom. Gitare, plakati rok muzičara i lovački motivi kao što su puške i preparirane glave divljači, krasili su zidove. Treštala je agresivna muzika i na meniju je bila džank hrana. Uglavnom služe razne vrste mesa sa pomfritom i prilozima. Franšizu začinjenu lokalnim obeležjima, koja je zaživela negde u nekoj nepopularnoj zemlji koju sam dugo maštao da posetim, doživeo sam kao školski primer glokalizacije. (Nisam napravio grešku u kucanju i ne mislim na globalizaciju, već baš na glokalizaciju - integraciju i interakciju globalnog i lokalnog sa jedinstvenim ishodima u različitim geografskim područjima.)
Umesto da budem srećan što sam pronašao takvo mesto, da se oraspoložim i probam da uspostavim komunikaciju sa ostalim posetiocima, ja sam kao narkoman u apstinencijalnoj krizi, tražio šifru za WiFi i osamio se u ćošku. Odjednom me nije zanimala ni Letonija, ni Riga, ni njen stari grad, ni art nouveau, niti je činjenica da sam godinama unazad guglovao i štedeo kako bih stigao na to mesto, imala vrednost. Bio sam usamljen i odvučen negde na dubinu svog bića, gde sam dušu prodao telefonskim aplikacijama koje su iz mene izvlačile ono najgore i još više me ubijale u pojam. Sunca ne videvši, drugu polovinu dana proveo sam ozračen svetlom touchscreen-a svog telefona. Sa ove tačke gledišta, ne mogu sebi da oprostim tu tragediju.
Nedostaje mi Riga. Nedostaje mi više od Viljnusa i Talina, koji su dobili svoje putopise još u ono vreme kada sam opisivao fizički izgled gradova, a stideo se da sebe i lične refleksije koristim kao osnovnu inspiraciju. Mislim da se takav dan i okolnosti nikada više neće ponoviti. Ako se ikada vratim, verovatno će padati kiša i sastav oblaka i vazduha će biti drugačiji. Onaj pab neću uspeti da pronađem, ili će se ispostaviti da ne postoji. Žalim za istim trenucima, a drugačijim sobom. Želim iz druge dimenzije da uđem u to vreme i sebe opomenem. Kako sam mogao da sate provedem uzalud čvakajući telefon u takvom kontekstu. Propuštao sam divan dan u možda najneobičnijoj evropskoj prestonici.
Kao što vreme ne leči – već se sami lečimo tokom procesa koji iziskuje određeni vremenski period – tako ni daljina sama po sebi nije lekovita. Ona je samo ukras, morfijum i sedativ koji ne deluje uvek, a ponekad čak izazove kontraindikacije. Do danas empirijski mogu da zastupam tu tezu, jer imam iskustva i sa daljinom kao pogrešnom terapijom i sa rezistentnošću na istu. Recimo, u Istanbulu sam se osećao kao da uzimam antibiotik koji više na mene ne deluje, u Zagrebu kao da prepisana doza nije dovoljna da mi ublaži simptome, a u Parizu kao da pijem lek na koji sam alergičan. Gde god da odemo sa sobom nosimo svoje telo i mentalni sklop. Malo su nam pojačane emotivne senzacije usled drugačijeg okruženja i fizičkog izmeštanja, ali i dalje smo to mi – nismo postali niko drugi. U Viljnusu i Talinu sam bio najbolje izdanje sebe, a u Rigi sam bio svoja suština. Toliko sam se sebi približio, da je postajalo nepodnošljivo.
Kada sam izašao napolje, ugledao sam vedro nebo i tragove sunca koji su obasjavali jedino vrhove i krovove građevina. Zidine i ulice su bile, iako u senci dnevnog svetla, jasne i zavodljive u svojoj drevnosti. Dlanom sam prelazio po spoljnim fasadama nekih objekata, svesno prljajući ruke. U odsustvu duhovnog kontakta, uspostavljao sam fizički. Nije bilo mnogo ljudi i osećao sam se kao retki posetilac muzeja najkreativnijih arhitektonskih rešenja. Možda prvi put u životu, bilo mi je žao što sam nepripremljen, što ne znam istoriju niti sam u pratnji vodiča, već lutam prepušten jedino ličnom dojmu. Do danas, povučen upravo nepravdom koju sam počinio, toliko sam čitao o Rigi, da bih mogao tamo da radim kao turistički vodič, ali tada pojma nisam imao ni o čemu. Čak sam i mapu ostavio u torbi. Jedna od najvećih gradskih ulica, Krisjana Valdemara iela, počinje negde na severoistoku grada, prolazi duž starog grada i mostom Vanšu tilts, nastavlja se kroz deo Rige s druge strane Daugave. Taj smer mi se učinio inspirativnim. Stari grad koliko god da je sladak, ipak je mainstream, pa sam krenuo put turistički neeksponiranog dela letonske prestonice.
Katarza
Vanšu most podseća na naš most na Adi, s tim što je kraći. Dok sam ga prelazio, u susret mi je išao lep i moderan par mojih godina. Rastavio sam njihove ruke molbom da me fotografišu. Stao sam tako da u kadru iza mene bude manje popularan deo grada ka kome sam se uputio. Nedovršena visoka poslovna zgrada mamila me je da vidim kako se globalizacja nakalemila na to parče postsocijalističkog sveta. Kada mi je on nakon slikanja vratio fotoaparat, a ona mi u odlasku ljubazno mahnula i ponovo ga uhvatila za ruku, javila mi se potreba da poslušam pesmu sa najkatarzičnijim efektom u ličnoj istoriji slušanja muzike. Uz uvodne taktove gitara i bubnjeva, stigao sam do prizemlja oblakodera za koji se ispostavilo da je švedska banka. Na pedantnom travnjaku ispred, zatekao sam pomalo zastrašujuću skulpturu od gvožđa. Počelo je ogorčeno lajanje stihova Leto je, sve je divno ... Nema loših noći, praznog gužvanja postelje ... Prišao sam obali i posmatrao, sada sa druge strane reke, stari grad koji sam prethodno napustio. Ne vidim jasno na daljinu, a ne nosim naočare, pa sam jedino ukačio nekoliko uzvišenih špicastih crkvenih kupola. Oči su odbijale da se oduševe. Imam sve ... Imam iskustvo, prošlogodišnje cipele se bacaju uz uputstvo.
Krenuo sam dalje ka unutrašnjosti zapadnog dela Rige, očekujući šablonske stambene solitere, karakteristične za Istočnu Evropu. Prvo se pojavila urbana močvara – nastala od rečnih kanala, čije su obale, obrasle aljkavim rastinjem, skrivale nekoliko napuštenih kućica. To mi se dopalo. Dosadno mi je, a psihijatar je na odmoru, i ja moram da joj vratim za onu ispalu na školskom odmoru ... Dalje u prvoj prometnoj ulici, nijedne stambene zgrade nije bilo na vidiku. Ugledao sam nešto poput oronulog dvorca išaranog grafitima i razbijenih prozora. U nastavku šetnje kroz deo grada koji se zove Agenskalns, otkrio sam iznenađujuće upečatljivo parče Evrope. Hormoni su mi šljakali kapitalističku smenu ...
Susret sa arhitektonskim čudima u pitomim ulicama nepravilnih oblika, uspeo je da me oduševi. Sve građevine su jedinstvene i ne više od dva sprata. Fasade su koloritne i izložene uz sam trotoar, kao u Vojvodini. Sem mene, jedva da je bilo ko tuda prolazio. Ja mrvim, da smrvim, da moj bude prvi ... jer svi ste vi crvi, sve i svakog mrzim ... Ušao sam u prodavnicu kako bih se uverio da sam u realnom okruženju i da ništa oko mene nije iscenirano. Većina artikala su nepoznati brendovi, a posebno su me privukli domaći kolači izloženi na poslužavniku i prekriveni providnim celofanom. Bili su sveži i ukusni, kao da ih je prodavačica upravo umesila. Mrak je počeo da pada i slike mi nisu uspevale. Sanjam da ubijam, sanjam velika dela, planeta mora nestati kada ja to budem htela ... Jednu ulicu krasi drvored, a iza njega su kućice koje po dizajnu podsećaju na drvene vikendice za iznajmljivanje. Ulična svetla još uvek nisu bila upaljena. Mrak su razbijala jedino svetla koja su dopirala kroz prozore tih malih domaćinstava. Bio je to jedan od najlepših prizora sutona u mirnoj stambenoj četvrti. Maštao sam kako sam krenuo negde konkretno i poželeo sam da budem nečiji gost. Dodirni mi mozak preostali, upoznaj se sa sobom dečko nikad odrasli ...
Uskoro sam stigao i do jedne od većih zelenih površina u gradu – Uzvaras park. U njegovom središtu nalazi se spomenik pobede sovjetske vojske, Victory Memorial of Soviet Army, koji je do danas, logično, prilično zapušten. Betonska osnova kojom se prilazi do skulptura vojnika i erektilne kupole, popucala je i zaprljana gomilom šuta. Paradoks je što je spomenik podignut tek 1985. a već nekoliko godina kasnije slavila se ideologija suprotna od one koju isti simbolizuje. Krajem devedesetih, dvojica letonskih neonacista je poginulo u pokušaju da bombom unište tu uspomenu na socijalizam, ispred koje sam usamljeno stajao. Ima ukus običnog, ima dodir prosečnog, a to nisam ja ... Iza je bilo neko jezerce, po mraku potpuno nevidljivo. Tek tu nije bilo žive duše, a i ceo prizor je bio pomalo neprijatan, pa sam nastavio kroz Uzvaras bulevar, koji je zbog zelenila sa obe strane podsećao na Bulevar Nikole Tesle. Ta ulica se nadovezuje na Akmens tilts most, do koga kada sam stigao, podsetio sam se da je Riga najveći baltički grad. Paralelno ka severu, svetleo je svojim belim rogom Vanšu tilts koji me je pre toga doveo u deo grada koji sam sada napuštao, a ka jugu se pružao železnički most ukrašen glomaznim lukovima i plavim svetlima. Ispod njega je počinjalo ostrvo gde se nalazi, takođe svetleći, TV toranj, a ispred mene sijala su svetla starog grada ka kome sam koračao. Pijem najkvalitetniju vodu, uz najkvalitetniju drogu, i deluje kako ja hoću ... Bilo je očigledno da Riga po raznolikosti, autentičnosti i urbanoj širini, ne zaostaje za ostalim evropskim prestonicama. I dalje ne razumem zašto mnogi ne znaju ni da postoji, a kamoli gde se nalazi.
Na trgu gde je skoncentrisana većina restorana u starom gradu, jedno drvo je okićeno novogodišnjim lampionima u sred avgusta. Svaka nacija mora po nečemu da bude posebna i da se izdvoji, pa se tako Letonci i Estonci spore oko toga ko je prvi u istoriji okitio jelku. Ne može se utvrditi istina – postoji mnogo kontroverzi i teško je razdvojiti mit od činjenica, ali navodno – prvo okićeno novogodišnje drvo se pojavilo na brodu mornarske družine Brotherhood of the Black Heads. Crnoglavi su bili neoženjeni nemački trgovci moreplovci, hedonističkih životnih navika, koji su sredinom XV veka to drvo zapalila negde na teritoriji današnjeg Baltika. Imam previše slobodnog vremena, pa razvijam mentalni aerobik što običan narod nema uslova ...
U jednoj uskoj ulici, na tabli je pisalo hostel. Delovao je mnogo legalnije i posećenije od onog mog, pa sam zvonio i popeo se gore. Želeo sam da se uverim ko su u Rigi turisti sem mene – kako izgledaju i da li ih ima. Vrata na poslednjem spratu zgrade, otvorili su mi stariji ljudi. Unutrašnjost je izgledala kao poslovni prostor – gomila papira, registratora i fascikli. Sećam se nekog proćelavog tipa koji je brojao pare i žene sa naočarima koja je kuckala na laptopu. Nisam video turiste. Da li su bili u sobama ili napolju ili u nekoj drugoj zemlji i gradu, ostala je misterija. Jedini gost kog sam sreo, bio je navalentan i teatralan američki novinar koji je ličio na hobita. Videvši me u dnevnom boravku, radoznalo se raspričao, ali nisam pokazivao znake druželjubivosti. Čim sam dobio šifru za WiFi, postao sam autističan. Zavalio sam se u fotelju sa telefonom u rukama i refleksno pohrlio u susret svojim najnižim strastima. Možda delujem krhko, ali volja mi je jaka kao bik, ja postavljam vama uslov!
Nastavak sledi ...
