FOTO: Novosti
Svi smo upoznati sa činjenicom da odeđen broj gostiju Beograda „živi” u parkovima u blizini železničke stanice. Spavanje u prljavom parku ne bih bas nazvala životom, naročito ukoliko ih tu zadesi noćni pljusak. Viđamo naše goste svakoga dana, ali da Ii smo uslužni domaćini ili smo više oni koji ne vole nenajavljene goste?
Čula sam razne priče „Beograđana” o našim gostima. Beograđani sa Beogradom u srcu ne pričaju tako. Beograđani otvaraju vrata svoga doma svim najavljenim i nenajavljenim gostima. Beograđani svoj dom dele sa gostima koji su ostali bez svog doma. Beograđani nisu sebični.
Šta uradite kada vam neko pozvoni na vrata?
Otvorite vrata. Obradujete se prijatelju koji vas je iznenadio. Izgrlite ga. Izljubite. Kažete mu da uđe.
„Izuj se samo ako je tebi tako udobnije”.
„Jesi li gladan? Kad si jeo poslednji put”?
„Slobodno podigni noge na kauč. Ponašaj se kao kod svoje kuće”.
„Jesi li za kafu? Prijaće mi jedna u društvu”.
Stigli su nam gosti. Ponašajmo se u skladu sa tim. Neka se izuju, ako im je tako udobnije. Neka podignu noge na kauč. Neka se ponašaju kao kod svoje kuće. Pitajmo ih da li su gladni, žedni, da li im treba nešto. I popijmo kafu zajedno. Onu sto više prija kada se pije u društvu. Onu „domaću”.
Jelena je... filozof.