Foto: HappyNoviSad
I, o da… fališ mi više nego ikada igde išta,
Više nego bilo koji Dilan Dog, više nego bilo koja zika.
Tako je govorio Vikler Skaj davne 2007, kad smo oboje imali po jednu veliku ljubav da otpatimo. I tako sam ja počela da njuškam unaokolo i ispitujem drugare ko je taj Dilan Dog, šta je to čije se nedostajanje poredi sa nedostajanjima srušenih svemira. Naravno, niko nije imao primerak. Mi smo ona generacija koju stripovi nisu dočekivali na kioscima jednom nedeljno, pa se nismo u detinjstvu, kako dolikuje, združili sa Mister Noom, Blekom, Zagorom i ekipom. No, Univerzum se nekoliko meseci kasnije nasmešio šmekerski i rekao: „Hej, pa danas je četvrtak! Veseli četvrtak!“
I eto, u martu 2008, ja sam držala svoj prvi strip u rukama. Te radosti! Tog oduševljenja kad sam ugledala Mister Noa i Dilana u izlogu Politikine radnje! Utrčala kao dete i izašla gotovo poskakujući od sreće. I danas, posle šest veselih godina i ko zna koliko veselih četvrtaka, jednom mesečno odšetam radosna po svoj primerak Dilana, jer prva ljubav… znate već.
O početku mog stripovskog putešestvija čitali ste da bih (nekako) došla do čuvenog stava: stripovi su za dečake. E pa nisu. Odnosno — jesu, ali su isto tako i za devojčice. Naravno da se neće svaki strip svideti devojčicama, kao što se, uostalom, neće svideti ni svakom dečaku. Ali to ne znači da im ne treba dati šansu. A još manje znači da od stripova treba odustati samo zato što je neko rekao da oni nisu štivo za nas, te devojčice.
Hobi je nešto što (treba da) te čini srećnom, draga devojko koja ovo čitaš, a ako je to nešto fudbal, bubanj, ragbi ili strip — neka je, tvoje je. Samo ti znaš šta ti godi, a kako ćemo se drukčije boriti za sebe i svoje ako ne prkoseći onima koji nam nešto uskraćuju, onima koji nas etiketiraju jer misle da imaju pravo na to? Biti samo svoj. I biti samo svoja.
Foto: Stripovi.com
Postoji, dakako, i druga ekipa, čija je parola: stripovi su samo za decu. To su oni smarači koji će vašu ljubav prema stripovima posmatrati kao stvar nedostojnu jednog prefinjenog mislioca, oni koji će vas gledati ispod oka i s podrugljivim smeškom slušati o detinjastoj raboti kakva je čitanje tih priča u slikama. Oni verovatno slušaju mnogo bolju muziku od vas, čitaju mnogo bolje knjige, gledaju samo najbolje filmove s porukama koje vi ne možete da shvatite, rade najozbiljnije, najvažnije poslove i, uopšte, bolji su u svemu od vas, jer, eto, ne podležu detinjarijama. Od svih snobizama na ovom svetu, najviše prezirem intelektualni (jer sam mu, postiđeno priznajem, i sama sklona). Ne dopustite snobovima da vam se uvuku u glavu i da odustanete od nečeg što vas ispunjava samo zato što neko kaže da je to jeftina zabava za decu.
Foto: Popboks
Plus, stripovi nisu samo zabava. Ima tu ozbiljnih umetničkih dela. Remek-dela. Niti su samo za decu, niti su samo za dečake. Oni su za sve koji umeju da budu deca. A umeti biti dete je veština koja će vas čuvati od svih zala.
Evo, ja danas otkrivam jedan novi univerzum — čitam Ikigami, svoju prvu mangu. A vi nemojte čekati da vam se svet smakne da biste potražili Dilana ili bilo koji drugi strip. I ako vam neko kaže da su stripovi samo za klince, ne verujte, varaju vas mangupi. Ne znaju oni kako se predivno sanja u hiljadu boja.
Miss Jay No je feministkinja zarobljena u mozgu kamiondžije. Pričalica i entuzijast. Kad poraste, biće dete.