Periferija u centru
Uverljivi momenti pravoslavlja, orijenta, socijalizma i tranzicionog kapitalizma razbacani po zapuštenom plaštu zemlje trećeg sveta. Tako bih izgled Gruzije sažeo u jednoj rečenici. Ali nije sve u izgledu. Naučio sam da zemlje i gradove, isto kao knjige i ljude, čitam između redova. Gradovi imaju karakter. Neki se šlihtaju, podilaze, maskiraju i sve čine kako bi se dopali i zadovoljili površne turističke apetite; neki su nemi, distancirani i nepristupačni; neki interaktivni i plemeniti; a neki ravnodušni. Tbilisi je mešavina epoha, stilova i karaktera. Ako bih ga, recimo, poredio sa osobom, bio bi to matorac čije staro i poderano odelo ima mnogo tragova krpljenja, dorade i poruba koji nisu uspeli da mu daju novi sjaj. Pa opet, tu bedu nosi sa lakoćom. Neopterećen je i nema kompetitivni kompleks. Parola je – Došao si, izvoli i snađi se. Ako ti se ne dopadam, zabole me.
Ka severu od velikog kružnog toka poznatijeg kao Trg slobode, pruža se prometna ulica Aleksandra Puškina koja se trenutno operiše i izgleda kao da joj vire organi iz celom dužinom rasečene utrobe. Kako sam baš tim putem krenuo ka starom gradu, hodao sam po skelama i prolazio kroz prašnjave tunele, sve dok u samom podnožju odakle radovi počinju, nisam izašao na čistinu i ugledao kameni zid koji su krasili balkoni od dotrajale drvenarije raznih boja. Noću kada se upale lampioni i neonke, gradske terase zasijaju svojom iznenada umivenom starinom, dok im na dnevnom martovskom svetlu nema pomoći. Izgledaju kao paučina. Terase sličnog dizajna viđao sam već u Istanbulu i Velikom Trnovu, veštačka drečava noćna svetla jedan su od simbola modernog Tel Aviva, pa opet nisam stekao utisak da je Tbilisi u bilo kom segmentu kopija. Sve to što negde već postoji, u njegov mozaik se drugačije uklapa. Grad ume svaki detalj da iznese na sebi svojstven način. Rekao bih da je neponovljiv.
Gruzija je zemlja gde periferija pulsira centrom prestonice. Ne stidi se svog prljavog veša niti ga skriva po nepristupačnim delovima u koje turisti ne zalaze. Iza zida starog grada u samom centru Tbilisija, našao sam se u lavirintu uskih ulica nepravilnog oblika i osetio sličnu klaustrofobiju kao nekoliko sati ranije u hostelu. Automobili, psi i lokalci neprijatne spoljašnjosti stalno su se češali o mene, pa sam se opteretio osećajem da sam, gde god da stanem, na smetnji jer nekome od njih blokiram dalji put. Za mene nije bilo mesta na otvorenom prostoru. Bio sam nesiguran sa telefonom u rukama, kao da sam izloživši predmet od materijalne vrednosti pustio krv koja privlači grabljivice. Svako zalaženje u sporedne sokake i fotografisanje kućeraka sa 50 nijansi siromaštva, bilo je praćeno lavežom kako lutalica, tako i podivljalih ljubimaca zatvorenih u dvorišta. Zaletali su se na klimave ograde i kapije i izazivali zvuk praska sa svakim mojim pokretom. Sklanjajući se od buke, u jednoj ulici sam ugledao čoveka kako izlazi iz šahte. Zastao sam i posvetio mu minut svog života. Osmotrio sam kontekst, fotografisao ga i došao do zaključka da me to što vidim više ne fascinira.
Pogodila me je jeza zbog koje sam se zapitao da li želim da nastavim da svoje iskustvo filujem socijalnim kadrovima. Već prvog dana se takva sumnja uvukla u mene i pratila me je do samog kraja putovanja. Zabačene ulice više mi nisu bile prijatelj. Odustajao sam od njih lako, zaboravljajući na radoznalost koja mi ranije nije dala mira i često me je vodila u nepopularne delove sveta. Prihvatio sam da možda više nisam isti i naučio da ne treba neke obrasce delanja ponavljati po navici i napamet. Percepcija mi je sada drugačija. Stariji sam, zasićen, prohtevi su mi se promenili i mnogo sam veći baksuz. Ideja o zavlačenju u svaki deo grada sa fotoaparatom i osmehom na licu, sada mi je patetična.
Zemlja čuda
Najmoderniji simbol Tbilisija je inovativni most mira. Njegov dizajn je za svaku pohvalu jer izgleda kao stakleni puž golać. Međutim on je i dokaz da mostovi gube drevnu simboliku i da im je ponekad jedina svrha atraktivnost i vidljivost na Guglu. Stojeći na njegovoj sredini prekriven izrezbarenim poklopcem od plavičastog stakla, i levo i desno ugledao sam prave mostove od kamena u neposrednoj blizini. Dakle, ova instant konstrukcija nije bila neophodna u smislu povezivanja dva rekom odvojena dela grada. To je pokušaj modernosti koji je donekle uspeo i koji mi se zapravo dopao. Dopao mi se mnogo više od kapuljače na glavi i martovskog ogoljenog rastinja braon i sive boje iz okruženja.
Puž golać dovodi u park u kom se nalaze dve građevine koje takođe podsećaju na životinje. Neki bi rekli da izgledaju kao cevi, ali mene su više asocirale na crve i gusenice. Možda i na krakove hobotnice. Svakako na neki primitivni oblik života valjkaste konture, ali u džinovskom obliku. Taj futuristički momenat u gradu iz prošlog vremena je nažalost zatvoren. Trebalo je da posluži kao kulturni i izložbeni prostor, ali za sada samo statira svojom spoljašnošću. Po tom parku, kao i svuda po Gruziji i kasnije po Jermeniji, cirkulišu ljudi u uniformama. Odmeravaju prolaznike i čuvaju javne prostore, kao da je ratno stanje. A meni još od detinjstva ljudi u uniformama izazivaju neprijatnost. Kad podvučem crtu, mogu da kažem da su glavni protagonisti mog putovanja Kavkazom: buka, automobili, uniformisana lica, rekonstrukcije i psi lutalice. Svi do jednog nepoželjni, a ujedno nezamenljivi. Nisam ih mogao oterati sa pozornice, jer ja sam bio uljez u njihovoj priči, a ne obrnuto.
Žičara koja iz parka vodi ka tvrđavi na brdu sa druge strane reke, nije bila u funkciji zbog radova. Zamislite, baš u periodu dok sam ja tu. Tako neobično! Dok sam prilazio žičari čuo sam dubok i snažan lavež koji kao da je dolazio iz podzemlja, ali na vidiku nije bilo nikakve zveri. Kada sam se približio tom zvuku, video sam uzani podzemni prolaz koji se završava rešetkama iza kojih je krvoločno režao najveći staford kog sam u životu video. Iznad morbidnog kaveza, na površini su stajala dvojica policajaca. Pogledima su mi poslali poruku da sam suvišan.
U Tbilisiju su mi se dopale kotline, klisure i zemljani odroni koji se mogu videti u samom centru. Recimo park iz prethodnih pasusa je omeđen brdom koje izgleda kao obala Irske. Kao da su se dve tektonske ploče odvojile, pa se formirao visoki zemljani zid na čijem je vrhu otpočela regularna gradnja. Do te visine se stiže stepenicama i odatle počinje upoznavanje sa novim delom grada - onim u podnožju, ako se apstrahuje Aja Sofija, najveće pravoslavne crkve na svetu. Samo što to nije pravolinijska putanja. Putevi se raspršuju i otvara se više izbora za šetnju, što neurotičnu osobu, nesigurnu u ispravnost svojih odluka, stavlja u nezahvalnu poziciju.
U blizini je veliki, skoro pa apokaliptični, kružni tok sa malom orijentalnom fontanom, kolonama bučnih automobila i prolaznika i jednom ogromnom socijalističkom pravouganom zgradom sa plavim terasama, koja je sama po sebi spomenik. Gruzija i Jermenija imaju najružniju postsocijalističku arhitekturu, a video sam mnogo zemalja zahvaćenih tom političko-istorijskom matricom. I da se razumemo, meni to ne smeta. Ja se palim na devastaciju i arhitektonske obrasce koji su antipod estetici globalnog virusa zvanog potrošačko društvo. I ružnoća ima svoju vrednost, i đavo je kreativan.
Pare ili život?
Kada sam se izmigoljio iz ulica čija agresivnost lako može da proguta i povredi, došao sam do male zelene parcele pored raskrsnice, gde se skupilo nekoliko lokalaca zbog kojih sam se osetio kao čovečuljak iz video igrice koji stoji na parčetu zemlje koje tone u lavu. Morao sam što pre da nestanem odatle da ne bih platio glavom. Nosili su kape kao šverceri koji su prodavali cigarete 90ih na ulicama u Smederevu, a u očima im se videlo da je najpametnije ne biti im u blizini. Jedan je imao zastrašujuće veliki nos. Oblika između kvake i sekača za burek, pružao se sigurno jedno 15 cm u dužinu. Nikada tako nešto nisam video u realnosti. Kakva je to genetika! Da li je antropološki determinisana Kavkazom ili čime već, pitao sam se.
Vrh crkve kao orijentir iz neposredne blizine, bio mi je nespojiv sa samim prilazom. To su ulice kakvih nema ni na filmovima. Njihov identitet nisu samo zapuštenost i starost već i izrazita nedefinisanost i grotesknost na nivou sprdnje. Ajde što je svaka druga kuća počela da se urušava, što su neke bez spoljnih zidova, a od nekih je ostala samo gomila cigli, nego što se pored njih prostiru tezge sa pilećim džigericama, polovnom obućom, escajgom iz praistorije i tranzistorima sa kojih trešti gruzijski folk. Na istom mestu čak postoji i hotel rozikave fasade koji se reklamira na tabli postavljenoj ispred, kao da je frizerski salon. Donekle i logično, jer da natpis nije transparentan niko ne bi pomislio da može iznajmiti sobu sa pogledom na životinjske leševe, džakove krompira i gajbe sa jabukama.
Kučići me idalje prate, automobili i dalje trube. Nije bilo bezazleno. Par situacija je moglo da kulminira tragičnim ishodom. Tbilisi je za mene bio survivor. Tako sam ga doživeo i takvog sam ga prihvatio.
Kada sam stigao do podnožja kaldrme na čijem kraju me je čekala kapija zdanja unutar kog je crkva, tezge sa svinjskim glavama zamenili su stalci za prodaju sveća i pravoslavnih ikona. Pomislio sam da sam napokon malo bezbedniji, ali baš na tom mestu, život mi se skratio za nekoliko godina. Iza ugla pojavilo se ogromno šuntavo kuče i zatrčalo se ka meni blentavim lavežom. Koža lica mu je lelujala kao na usporenom snimku, a kako se približavalo sa vrha strme ulice - učinilo mi se kao da je bukvalno u visini mog lica koje će svakog trenutka ugristi. Refleksno sam vrisnuo poput glumice iz trećerazrednog američkog filma i počeo da se povlačim. Tada se iza istog ugla pojavio čovek na štakama bez jedne noge, u prljavoj garderobi i samo sa jednim zlatnim zubom u vilici. Smirio je kuče i pružio ruku da mu dam pare. Jasno mi je bilo da je to ucena. Pare ili život? Da je umesto borbe sa glomaznom džukelom, opcija bila eutanazija, dobro bih razmislio. Možda je trebalo na tom mestu da platim cenu odvezivanja.
Nastavak sledi ...
Prvi deo pročitajte ovde.
Od istog autora:
BERLIN 2015 - VEZIVANJE
PARIZ - Prolećna depresija
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE