TBILISI - PERIFERIJA PERIFERIJE

Kada sam izašao iz podzemlja, našao sam se u tački grada užurbanoj i pojedenoj gužvom kao i ona od koje sam prethodno bežeći završio u metrou. Ispred mene je bio ulaz u preposećeni šoping centar, kroz koji sam po inerciji prošao. Imao je više spratova i svi su bili zbijeni i zdepasti sa niskim krovovima, a povezani kratkim pokretnim stepenicama. Uputio sam se ka poslednjem nivou, koji je na takvim mestima obično rezervisan za oazu kulinarske ponude, želeći da nešto pojedem. Ovde to i nije baš tako izgledalo, jer je ceo sprat bio prazan i neiskorišćen, sa samo jednom prodavnicom sendviča. Bili su ukusni, jeftini i ogromni i kupio sam dva. Prvo sam sedeo na barskoj stolici za stolom u ćošku, a onda odlučio da izađem na terasu. Odatle sam ugledao periferiju periferije.
><p style=Pojavila se slika azijskog socijalizma, na moje iznenađenje vrlo pedantnog i modernog. Fasade umivene vedrim bojama, paralelne stambene zone pravilno odvojene i prošarane kazino kompleksima, restoranima i prometnim ulicama. Potpuno funkcionalna i zaokružena infrastruktura na obodu grada. Setio sam se reči vlasnika prvog hostela u kom sam boravio. Govorio je o prostranstvima rasutog Tbilisija koje nikada nije stigao da obiđe, pa tako ne savetuje ni turistima da se tamo zavlače. Tada sam ga slagao da ću preskočiti to maltretiranje jer sam ga prerastao i više ne vidim smisao u zavlačenju po svakom kutku urbane celine. Međutim, ipak sam tu - negde u nedođiji koju mi se ne da da zaobiđem. Poplava me je izbacila do nje – ta bujica ljudi što me je uvela u metro i prenela dalje kao po karmi. Volim periferiju. Taj nevidljivi deo, nepoznat i logistički naporan, gde umesto turizma cvetaju slike realnog života.
><p style=Gruzija je prva zemlja u kojoj sam pri dolasku pomislio da mi strast za lutanjem do granica fizičke izdržljivosti bledi. Ipak, insitiktivno sam osetio glad da se spustim do tih zgrada koje su sazidane tokom totalitarno režima. Posmatranje sa visine i distanca od periferije nisu u mojoj prirodi. Sišao sam i posmatrao izbliza blokovsku strukturu, fasciniran kako se prostire ka nepoznatom horizontu. Metropola kao da nije imala kraj. Nisam ni znao gde se tačno nalazim, a jaki udari vetra koji su pretili da mi otmu telefon iz ruke, sprečavali su me da otvorim GPS. Koliko je sve bilo naporno ne želim više ni da ponavljam. U meni se probudila snaga koji mi nije dozvoljavala da pokleknem pred alarmantnim nivoom stresa koji je izazvan višednevnim virusom i prethodnom nesvesticom. Nisam želeo da se skrasim u sobi hostela. Ponašao sam se samoubilački.

Šetnju sam prekinuo ugledavši ljuljašku na sred parkića opkoljenog soliterima. Kratko sam se ljuljao i slušao muziku, a onda rešio da prekinem misteriju svoje geografske pozicije. Otvorio sam virtuelnu mapu i ugledao sebe u beskrajnom plavom kružiću negde na severu Tbilisija. Odatle mi se veliko duguljasto jezero koje dominira severo-istokom grada, napokon učinilo manje nepristupačnim. Odlučio sam da mi to bude sledeća stanica, pa makar se ponovo onesvestio na putu do tamo. Zar treba da propustim njihovu Adu?
><p style=Stići nije bilo lako kao što je delovalo iz ptičje perspektive. Sa glavom u torbi kombinovao sam metro, šetnju i lokalni autobus - iz kog sam nasumično izašao dok je prolazio pored zelenog brda. Pretpostavio sam da je jezero s druge strane uzbrdice, pa sam improvizujući počeo da se pentram ka vrhu bez ijedne utabane staze oko sebe, okružen visokom travom i četinarima bez ikakvog reda, kao nekada na Zlatiboru. Probudio mi se veći avanturistički duh od onog koji me je nekada negde zdravog i osnaženog, po lepšem vremenu, vodio kroz manje konfuzno spojene delove urbanog mozaika. Iz inata prema otežavajućim okolnostima, nepromišljeno sam srljao ka ciljevima koji su se spontano pojavljivali u neudobnim danima.
><p style=Izolovanost i nepovezanost njihovog gradskog mora sa ostatkom grada, obojilo ga je vrednošću nesvakidašnje destinacije i pre nego što sam ga ugledao. Uzbuđivala me je naizvesnost pri pomisli da će se kada stignem do vrha pojaviti nešto novo, nikada ranije upriličeno živim kontaktom. Želeo sam taj susret. Pobeđivao sam sebe na putu ka njemu. Što sam se upornije pentrao, to sam bio sigurniji da radim pravu stvar. Čak je u meni progovorio optimizam sa porukom da ću ako se preznojim, što i jesam, izbaciti iz sebe virus, prehladu, tempreraturu ... što god što se nakačilo na mene i otežavalo mi život na tom dragocenom putovanju.
><p style=Pre vrha, osetio sam da mi je duša u nosu, zastao da povratim dah i okrenuo se na drugu stranu. Pogled je bio fascinantan! Ugledao sam ono što volim da zovem urbanom sociologijom u praksi. Po podnožju se rasula periferija periferije, sa mnoštvom stambenih zgrada, neuglednih naselja i ostacima industrije. Slagalica od betona, fasada i prozora u bojama nekadašnjeg socijalizma. Devastacija i tranzicija. Egzotika istoka! Ne znam zašto se palim na to. Ponekad mislim da sam se na silu stopio sa nesavršenošću života, jer nisam imao izbora. Iskreno sam zavoleo svoju radoznalost koja mi guli đonove, vodi u nepoznato i režira susrete sa neverovatnim prizorima. Grlim sebe tokom hodočašća, a često priželjkujem i da se sa hodočašća nikada ne vratim. Voleo bih da tako skončam. Na kraju dana, to je nešto najposebnije. Ta sećanja i uspomene koje niko ne može oteti, osporiti i koje nemaju rok trajanja. Bilo je teško i na trenutke bolno, ali bilo je i uzvišeno i zauvek ću pamtiti.
><p style=Tek kada sam se popeo do najviše tačke, usledilo je oduševljenje. Pojavio se spomenik na koji me niko nije upozorio a od kog mi je zastao dah. Ogromni stubovi ukrašeni licima svetaca, monaha i skicama istorijskih događaja, čija skupina na niskom pijadestalu formira pravilan kvadrat. Okolo su polukružno poređane skulpture apostola kao satelit primarnog spomenika. Niko mi nije rekao za to mesto, niti je ucrtano na mapi. Zalutao sam do njega. Odatle sam napokon ugledao i jezero. Pružalo se u dolini s druge strane brda, ali je impresija o njemu kaskala za spomenikom. Voda ko voda. Plavo prostranstvo čiju površinu češljaju udari vetra. Egzotični šmek je dolazio od samog okruženja i pređenog puta. Eto ih, osećam ih ... dolaze ... zasluženo me obuzimaju ... fleševi u očima! Kao onda u Lundu kod Ice, u Talinu na obali Baltičkog mora pored napuštenog zatvora, u onom tunelu u Budimpešti, tokom vožnje bicikla Bukureštom i tokom svake sekunde provedene u Berlinu i Tel Avivu. Bljesnuli su i na magičnom brdu u Gruziji.
><p style=Osećao sam se kao da sam na svetom mestu. Naježio sam se od simfonije koju je vetar proizvodio duvajući kroz metalne džinove, u čijem podnožju sam se kretao kao čovečuljak. Ili je to bila groznica? Zveckanje gvožđa i fijukanje vazduha, zvučalo je tako sakralno ... tako antički, da me je podsetilo na hladniju verziju Akropolja u Atini gde nikada nisam ni bio. Mešavina pogleda na replike svetaca, brda, jezero i rasuti Tbilisi u podnožju, za mene je bila bogatstvo. Dok sam stajao potpuno sam na tako predivnom mestu, pomislio sam da li je iko ikada dobio priliku da se osami u podnožju Ajfelove kule. Tu sam još više zavoleo periferiju. Sada bih se tamo vratio. Iste sekunde bih se teleportovao, da mogu.
><p style=Bio je to neočekivani obrt kakav se može desiti samo u danu provedenom u pokretu. Sve je dobilo vrednost. Svest o tome da obilazim Kavkaz, najzad se uzdigla iznad bolova. Pa naravno da je trebalo tu da dođem! Šta mi bi da u nekim trenucima posumnjam u tu odluku? Kada sam u Jermeniji shvatio da se razboljevam, pomislio sam da će uslediti trauma zbog koje ću Kavkazom zauvek zatvoriti poglavlje zvano „Lutanje periferijama“? Kako sam se samo preračunao. Jedan grip ne može izbrisati senzibilitet niti slomiti ličnost čak ni najvećim slabićima. Trenutno poglavlje mog života - u Gruziji se samo proširilo, dopisalo primesama pandorine kutije i iluzije spasa koji su mi otvorili literarni apetit kao ni jedno iskustvo iz daljina do tada.
><p style=Nastavio sam da se krećem utabanim puteljkom po vrhu brda i posmatrao rasuto prostranstvo pod oblacima. U tim trenucima, nešto što je nepoznato i daleko, postalo je moje. Neosnovani optimizam ponovo je progovorio. U redu je biti nesavršen. U redu je biti prosečan. U redu je brinuti i plašiti se. To što nam se ponekad čini da život nema smisla, ne znači da je stvarno tako. Ovaj trenutak je najlepši dokaz smisla življenja. Naši roditelji imaju pravo na greške. Mi imamo pravo na greške. Želim da su mi stalno fleševi u očima!
><p style=Tako je to zvučalo tada, početkom aprila ove godine, kada sam mart numerički napokon ostavio iza sebe, iako se simbolički još uvek zadržao u meni. Sada bih dodao U redu je ponekad zvučati patetično. Nije lako iskrenost pozitivnih osećanja pretočiti u prozu. Divio sam se pogledu na Tbilis sa visine. Poželeo sam da još neko bude pored mene i da vidi i doživi isto što i ja. Veličinu tog nejasnog prostranstva. Neko koga poznajem. Retko mi se u gomili emocija, potreba i slabosti koje isplivavaju na putovanjima, iskristališe i ta – da fizički delim trenutak u trenutku, onako kako ga nijednom izgovorenom ili napisanom reči ne mogu podeliti kasnije.

Idući ka podnožju u susret nepoznatom, znao sam da iza sebe ostavljam nešto čemu ću se jednog dana vratiti.


Nastavak sledi ...


Prethodne priče o Gruziji možete pročitati ovde, ovde i ovde.