Moj prvi urbano-sociološki orgazam
Kada sam prvi put prelazio most preko Dnjepra i kolima ulazio u novi, istočni deo grada, dogodilo se nešto što do tada nisam doživeo ni na jednom putu. Na autoputu s mesta suvozača, u fokus su mi uletale zgradurine nikada veće koncentracije i gustine, i nikada šarenolikijeg kolorita i varijacija u stilovima gradnje. Snimao sam, slikao i smejao se na glas od radosti koja me je odjednom obuzela. Doživeo sam čudan urbani trip otkrivanja nove dimenzije grada na najživopisnijem času urbane sociologije. Prešli smo reku kao granicu koja odvaja brdoviti reljef prošaran starim crkvama pomešanim sa novijom arhitekturom, od ravnice sa drugačijom postavkom glavnih aktera. Bili su to putevi i soliteri svetloplave, svetlozelene, žute i bele boje skoncentrisani kao stada od kojih je svako imalo po koju crnu ovcu. To nije bilo socijalno socijalističko blokovsko naselje, već arhitektonski živopisna i poučna teritorija, gde se socijalizam pomešao sa Dubaijem. Visina, širina, gustina i nemonotonost strukture stambenih kvartova, podigli su mi adrenalin pa sam se vrzmao po kolima i menjao uglove posmatranja kao da se vozim safarijem.
Učinilo mi se, na sledećoj raskrsnici, da se sunce mnogo jače reflektuje iza novog reda zgrada koje su za razliku od ostalih stajale usamljeno, a iza i između njih, umesto još zgrada, ugledao sam svetlost i nebo kako formiraju horizont. Kada sam jasno video šta se krije iza, zanemeo sam od iznenađenja. Ugledao sam trenutak gde područje hibridne urbanizacija usporava i sudara se sa ogromnim jezerom peščane plaže, koje ambijent razbija i daje mu pluća. I to ne jedna, već i druga i treća .… skup vodenih površina na čijim obodima niču stambeni soliteri, udahnuli su notu uzvišenosti Novom Kijevu. Uzbudio sam se od savršenosti takvih pejzaža. Dobio sam potvrdu da egzotika Istočne Evrope nije prodavanje magle – postocijalistička urbanizacija zaista je biser koji u živom susretu obogaćuje i pruža užitak rame uz rame sa svetskim čudima.
Nikada neću zaboraviti šetnju od zgrade u kojoj sam spavao, na čijoj relaciji su mi društvo pravili sve sami fenomeni. Drečavi oblakoderi među kojima su se nalazile novosagrađene crkve, neuverljive i nekako plastične i instant u svojoj pojavi, kao da nude obred za poneti kada ste lenji da se truckate do centra grada kojim vladaju drevni pravoslavni hramovi čija pojava izaziva strahopoštovanje. Ove crkvice delovale su kao kućice za barbike, posebno okružene ukrajinskim devojčicama plave kose koje su se igrale u njihovoj blizini. Dalje da bih prešao do sledećeg bloka, trebalo je da zaronim opet u drugi/podzemni svet, ispod širokih ulica, koji nisam voleo i koji je bio podjednako komplikovan, nemilosrdan i naporan i na periferiji grada. Ako bih savladao tu prepreku, dočekalo bi me pomalo sterilno i sivo susedstvo, slično blokovima pored TC Piramide na Novom Beogradu, a onda preko puta sledeće ulice pojavilo bi se jezero. Pravo jezero sa peščanom plažom i ljudima koji su se kupali na obali pored ulice. Sa druge strane vode nicalo je neidentifikovano zelenilo iza čijeg pojasa su ka nebu stremili stambeni pravougaonici raznih boja. Sudar takvih kontrasta i fenomena, radio me je kao droga … koju doduše nikada nisam probao, ali da sam duže tu boravio vrlo je izvesno da bih se navukao.
Sedeo sam u bašti na splavu na obali i posmatrao grad iz ugla pod kojim je dobio sliku za kakvu nikada ne bih ni pretpostavio da postoji. Bio sam presrećan. Poželeo sam da poput Petra Pana poletim do nekog od milijardu prozora koji su mi mahali i pitam stanare kakav je osećaj živeti na obali jezera Novog Kijeva. Osećate li se egzotično zbog toga ili sam se ja žestoko istripovao? U predgrađima zemalja poput Luksemburga, Švajcarske i Holandije, očekivano je ugledati jezero sa obalom načičkano kućicama kao iz bajke. Jezera u centru Hamburga i Čikaga gradski su brendovi čije su slike obišle ceo svet. To je lepota pejzaža koja ispunjava u predvidivim okvirima, isto kao mršava i lepa devojka na modnoj pisti ili ptica koja raširenih krila leti nebom. Susret sa takvim slikama pobuđuje lepotu, prijatnost, možda i osmeh, ali nije neočekivano iskustvo i retko može da iznenadi i izmesti stanje svesti. Kada vidite ogromno jezero u delu Kijeva do kog se putuje 20 minuta metroom od centra grada, pored ulice pupucalog betona na čijem uglu stoji socijalni dragstor, a na obodu celog prizora niču stambeni soliteri od nižih sivih ka megalomanskim šarenim, to nije lepo, to je, da se poslužim terminologijom Imanuela Kanta - uzvišeno! Bio je to moj prvi urbano-sociološki orgazam.
Sunce nas je videlo
Kijev je grad mač sa dve oštrice i jedno od mojih najkontroverznijih putničkih iskustava. Sve što pruža svojom ponudom i karakteristikama, neminovno naplati podmuklo i neočekivano. Ne postoji grad u kome sam bio toliko iscrpljen, znojav i ometene pažnje zbog napornih, a neophodnih dnevnih praksi. Energija i snaga raspršuju se na svakom koraku. Procedura zamene novca u banci sastojala se od gledanja u pasoš, kopiranja istog uz još gomilu papira, provere da li je novčanica ispravna, što je uz čekanje u redu umelo da potraje pola sata. Naravno, jezička barijera je dodatno “začinila” taj, a i svaki sledeći čin usluge koji zahteva verbalnu interakciju. Jeftine selfservice restorane u strogom centru odilazio sam svakodnevno, što planirano, što neplanirano. Kad god sam ih video ulazio bih unutra kao hipnotisan i bio u stanju da ručam 3 puta u 3 različita restorana u roku od 3 sata. Konzumirao sam nacionalne specijalitete po tako pristupačnoj ceni da sam samo čekao da neko iskoči i kaže “Ovo je skrivena kamera!” Hramovi zdrave i ukusne hrane, učinili su mi boravak znatno udobnijim u pauzama nakon truckanja i ispuštanja duše u pohodu na Kijev. Šteta što niko nije umeo da mi objasni šta se krije u svim tim loncima. Svesno sam rizikovao i pokazivao prstom kao persona nongrata. Ipak, uskoro su me zapamtili kao redovnog posetioca, a poslednjeg dana jedna devojčica sa kapicom kupila me je gestom, kada mi je signalizirala da sačekam, nestala i nakon 10 sekundi pojavila se sa kolegom iz backstage-a koji je “govorio engleski”. Umeo je da kaze This is meat i pogledao bledo sa osmehom ako bih, ne daj Bože, još nešto pitao. Tokom jednog branča nakon što sam malo agresivnije zauzeo svoje mesto u restoranu i opsovao na srpskom usled nervoze zbog konstantnog nerazumevanja i umora, prišao mi je student koji je izgledao kao benigna verzija Bart Simsona. Ljubazno se predstavio i na engleskom jeziku, sektaški smirenim tonom uputio kritiku zbog netolerantnosti i nepoštovanja ljudi i sredine - Ukrajinci ne govore najbolje engleski iz istorijskih razloga, a posebno ih uplaši kada se neko rogači i brzo priča. Ovde žive jako dobri ljudi koji svima žele da pomognu. Probaj da budeš ljubazniji i da sporije govoriš, možda ti neko i izađe u susret. Zašto bih išao na psihoterapiju, možda treba samo njega da poslušam i život če mi biti lepši.
Nakon prosvetiteljske epizode, prepunog stomaka, krenuo sam na plažu što je bio poduhvat u rangu osvajanja Kilimandžara. Dopao mi se deo puta kada metro ide preko reke i zaustavlja se na ostrvu između starog i novog dela grada, ali čim sam dotakao tlo ponela me je masa koja je jurila kao da je neko bacio bombu na stanici. Nestajali su poput gmizavaca u stazama kroz šumu koje su vodile ka plaži. Pokušao sam da nađem svoje mesto pod suncem, šetajući manje prometnim delom, ali shvatio sam da se nalazim na mestu koje ni po čemu nije zanimljivo niti vredno vremena. Ugledao sam Majku domovinu u daljini preko reke, što je bio znak da me zove da mi se predstavi po danu. Tokom vraćanja do stanice drugim putem, ugledao sam prostranstvo koje od količine ljudi, buke i masovne histerije pamtim kao kroz maglu. Bio je to derbi van sportskog terena. Hiljade ljudi opkoljenih oko jezera u centru ostrva koje kao da povezuje obred primitivnih zajednica koje su dozivale kišu ili prinosile žrtvu bogu. Takva je atmosfera gužvi u Kijevu.
Ka kompleksu ratnog muzeja u čijem središtu se nalazi spomenik koji u tako velikom gradu jedini uspeva sve da nas vidi, išao sam strmovitim i zabačenim stepenicama koje verovatno više niko i ne koristi. Želeo sam avanturu. Pri kraju strmine, ugledao sam nekoliko pravoslavnih hramova sa dekorisanim baštama i šarenim zidinama – zen prizor čija me je hladovina povratila u život. Kada sam ugledao mač koji se probijao iz zelenila na relativnoj udaljenosti, sve ostalo bilo je stihija. Odjednom su svi putevi vodili ka podnožju Majke domovine kroz prolaz koji je ličio na pećinu sa zidinama ukrašenim sklupturama muškaraca ratnika i žena koje su tokom rata radilie u farbrici. Nemim izrazom lica emitovali su bol, dostojanstvo i hrabrost u pepeljastocrnom tunelu gde odzvanja sovjetska muzika.
Kao kroz vremeplov, prošao sam do kraja i napokon u punom sjaju ugledao najvećeg ukrajinskog giganta – spomenik žene ratnice, Rodne mati/Mother of motherland iliti Majke domovine. Neverovatno, ali i dalje je bila u senci koju je sama pravila svojom gromadnošću. Ponovo je nastala tišina kada sam joj se približio. Bila je nedokučiva i izbliza. Nisam mogao dugo da gledam ka njenom vrhu i licu pa sam joj okrenuo leđa, seo na stepenice ispred pijadestala i uživao u senci koja se pružala preko celog okruženja. Dnjepar, ostrva i Novi Kijev koji su ispred obrazovali panoramu dok mi najveći spomenik u ličnoj istoriji stoji iza leđa učinili su da se osećam udaljeno, izmešteno i time obogaćeno. Odlučio sam da je više i ne pogledam već samo da prođem vremeplovom u suprotnom smeru i ne okrećući se uputim se ka novim atrakcijama grada. To je bila najbolja odluka – i dalje je misteriozna.
Majka domovina i Dnjepar su kao sateliti univezuma zvanog Kijev. Jedino oni nisu progutani i mogu da posluže kao orijentir. Potez od spomenika ka centru grada u žargonu se naziva grad crkvi i odnosi se na kotlinu bogatu crkvama, manastirima i spomenicima koja se pruža uz reku. Usled obilja znamenitosti i raznolikosti fenomena vrednih analize na svakom koraku, bio sam, iako samleven, ponosan na svoj izbor letnje destinacije. Sunčana nedelja izvela je većinu žitelja na ulice i u parkove koje su popunjavali kao raspodati koncertni prostor, mahom u parovima. Mladi ljudi su uglavnom lepi. Izgledaju prirodno, nenapadno i rekao bih rasterećeno po pitanju terora lepote koji plasira potrošačko društvo. Skoro svi imaju lepe crte lica i lepu kožu. Muškarci nemaju onaj izveštačeni estetski šmek koji se oslikava kroz markiranu garderobu, nagruvane bicepse i isfazoniranu frizuru i bradu, već mahom nose jednobojne majice jednostavnog kroja i prirodno su jaki i sa pravilnim držanjem. Devojke su sređenije, ali ta šminka i umereno provokativna garderoba deluju nekako naivno, čak i čedno. Nema tu mnogo obrisa zapadne i masovne pop kulture, to je pravi istok! Držali su se za ruke i sedeli na travi kao da ih je Šotra postavio da snimi nastavak Lajanja na zvezde.
Nikad grupa, nikad dvoje … to ne uspeva kod mene!
Poslednjeg dana kružio sam Majdanom, bez najjasnijeg cilja ubijajući vreme do polaska voza za Sevastopolj. Staklo veličine tribune pored koga se nalazio prometni ulaz, inspirisalo me je da se još jednom spustim u podzemni svet glamura i probam da se inkorporiram, ali kao i svaki put do tada, vratio sam se na površinu bogatiji samo za kesu sa slatkišima. Nisam siguran da li mi se dopao centralni trg, jer probudio je u meni do tada nepoznati osećaj neuživanja u samoći. Prestiž i rasterećenost koju mi pruža samoća na putu, tu su poprimili drugačiji oblik blage nesigurnosti po pitanju kvaliteta provedenog vremena. Istina je da sam tokom svojih dana u Kijevu jedva čekao da Ben završi svoje obaveze sa decom i pridruži mi se ili da opet vidim Anastasiju. U podnožju centralne statue izvirala je fontana i slivala se duž skoro celog betona kojim je Majdan popločan. Nisam propuštao priliku da se tu osvežim šetajući bos, ali pomalo sam i zavideo svima koji su oko mene šljapkali krećući se u paru ili grupi.
Indivua u interakciji sa gradom, posebno nepoznatim, stvara potpuno novu dimenziju prostora kroz svoje doživljaje. Kada se odlučite da na put krenete sami, osuđeni ste na prisustvo jedino gradske sile, a to je polje koje me inspiriše i kojim smatram da uspešno umem da vladam. Novi kadrovi, ljudi, drugačiji mirisi i atmosfera deluju kao udar adrenalina, pa se skoro uvek istripujem da se grad i ja družimo, prožimamo … ali Kijev je uz sve vrline i bogatstvo, imao i drugu, pomalu apstraktnu stranu kojom me je rastužio, uplašio i naveo na zaključak da se ne bih tu vratio. Nije mi bilo najjasnije koliko ima jezera, dokle se pružaju stambeni kvartovi, ima li kraja parku u kome je počelo moje istraživanje i dokle idu sve one crkve, kaldrme, brda i zgrade iza čijih velepnih zidina se kriju razne institucije i ljudi – stubovi kijevskog društva. Nisam uspeo da dokučim njegovu divljinu i uskratio mi je mogućnost da ga opišem jednim pridevom – što je zapravo njegovo najveće bogatstvo. Dokazao mi je da njegova snaga i haotičnost nadilaze moje porive, radoznalost i spremnost za otkrivanje novih gradova do granica fizičke izdržljivosti i pukog egzibicionizma. Ipak, nije me razoružao po pitanju mašte, pa sam mu metafizički stao na crtu. Zamislio sam da se vozim vazdušnim metroom, koji preleće preko celog grada, u nikada boljem raspoloženju i kako iz nove, niže ptičje perspektive, sva ta strukturisana megalomanija, širina i raznolikosti, dobijaju zaokruženu celinu u mojoj svesti i ostavljaju me na miru spokojnog i - kao pobednika!
Sate pred voz proveo sam u šetnji kroz deo parka iznad zidića gde sam sedeo sa Anastasijom. Divlji delovi mamili su da mi oduzmu i poslednji atom snage, ali ne! Dozvolio sam mu da me sažvaće, ali ne i da me proguta. Držao sam se pitomijeg dela gde su mi društvo pravile fontane, amfiteatri i neobični spomenici isplaženih žaba i zagrljenih starijih žitelja Ukrajine u položaju jada i siromaštva koji asocira na gubitak dostojanstva kome je taj deo sveta bio izložen u relativno bliskoj istoriji tokom Crvene revolucije.
Do sledećeg brda išlo se mostićem čije su ograde krasili katanci čuvari ljubavi, dok je iz podnožja nicalo drveće čije su krošnje dostizale njegovu visinu, pa smo mu i mi prolaznici bili rame uz rame. Gledao sam ka reci, oblakoderima, postsocijalizmu i jezerima sa jedne strane, a s druge na crkvene kupole i stare građevine čuvare duha još iz epohe Kijevske Rusije. Na tom mostu sudarala su dva sveta koja čine jedna grad koji sam sa zadovoljstvom napuštao.
Epilog
Kada sam sleteo u Budimpeštu, laknulo mi je. Nije viže bilo truckanja, svi su govorili engleski i kretao sam se ravnicom koju poznajem i kojom vladam. Nekoliko dana kasnije, čim sam stigao u Beograd, dočekalo me je obaveštenje da sam napravio račun u romingu čiji mi je iznos izazvao refleksno povraćanje. Bio sam isečen, blokiran i zarobljen osećajem nemoći, nepravde i očaja. Nestale su sve priče, utisci i emocije proživljene tokom truckanja Ukrajinom – što je bio najveći gubitak. Obitavao sam kao zombi na lekovima za smirenje i skrivao se od ljudi i pitanja o putovanju sve dok se rešenje, prvi put u mom životu tuđom zaslugom, nije pojavilo. Ponovo sam počeo da dišem i oporavio se, ali nisam mnogo razmišljao o tom putu. Ostao je isečen od mene. Uskoro sam otišao na putovanje jugozapadnom Srbijom gde sam doživeo antologijska iskustva, a po povratku se pripremao za putovanje svog života kroz Baltičke zemlje, Finsku i Belorusiju. Ukrajina kao da se nije ni dogodila. Ostala je preklopljena ružnom završnicom i sledećim lepim iskustvima iz manje napornih zemalja.
Pola godine kasnije počeo je rat. Krim vise ne pripada Ukrajini, tako da mogu da kažem da sam bio i u Rusiji. Kijev su potresle demonstracije i sukobi koji su ga obojili novim, manjim zelenim tonom. Ben mi je slao linkove i fotografije Majdana koji danas izgleda kao Černobil uz komentar Možeš li da veruješ da je ovo isto mesto kojim smo nedavno šetali. Anastasija se javila sa porukama da nikada nije osećala toliki bol i nepravdu Više od 100 ljudi, ubijeno je na mestu gde smo se upoznali i prošetali. Neki od njih bili su moja braća koji su se borili protiv represije, za bolju budućnost i ispravne vrednosti … Ja sam svakog dana na Majdanu … Obećavam da ću te sledeći put kada dođeš odvesti u šetnju još lepšim Kijevom … Ukrajina mora postati bolja i jača i prava demokratija. Borimo se za to!.
Želim da verujem njenim rečima, jer sa ove tačke gledišta želim da se vratim u Kijev kao retko gde. Proces truckanja, drugi put bio bi pregledniji i neuporedivo manje anksiozan, a više terapeutski. Još manje bih se štedeo u pohodu na svaki predeo koji mi je promakao i ne bih mu zamerio ako bi mi opet ostao dužan za spokoj. Naučio sam da praštam sa vremenskom distancom.
Ovu priču posvećujem svojim prijateljima i poznanicima iz Ukrajine i sa Krima, koji su mi svojim prisustvom najstresnije, najnapornije i najnepredvidivije putovanje do sada, učinili na trenutke iznenađujuće udobnim, a u celini neprocenjivo dragocenim!
Prvi i drugi deo pročitajte ovde i ovde .
Aleksa se dugo bavi novinarstvom i dokumentaristikom. Izučavao fenomen preduzetnistva u urbanim sredinama i brendiranje gradova.