Veliki grad velikih ljudi

FOTO: BELGRADE WALLPAPER

Radni dan. Još jedan radni petak. Lokacija: Zeleni venac. Vreme: 16 časova i 30 minuta. Pravo vreme za vraćanje sa posla, zar ne? Navedena lokacija je i inače izrazito frekventna, ali u ovo vreme dodatno je ispunjena nervozom prisutnih.

Čekam autobus. Radim isto što rade i stotine drugih ljudi, poređanih na stanicama kao sardine koje čekaju svoj red na konzervu. Nailazi autobus. Sardine se ravnomerno pomeraju kako bi se udobno smestile u konzervu. Istovremeno se zapitaju hoće li biti mesta za sve. Panika... Panika im savladava razum i počinju da trče ka vratima. Ostajem po strani i posmatram ih. Ostajem po strani zaboravljajući gde sam krenula. Nisam sardina i ne želim da uđem u konzervu.

Primećujem da su sardine u tom napadu panike usmerene sve na istu stranu. Shvatam to kao svoju priliku. Ulazim u autobus i pronalazim mesto. Sedam iza vrata, do prozora. Taman kada sam krenula da izvadim knjigu koja mi pomaže da skratim polačasovnu vožnju u autobus ulazi deka sa štapom. Pripremam se da mu ustupim mesto i u tom trenutku začujem glas koji je dopirao sa moje leve strane: „Ma nemoj da ustaješ, mrzi me da se pomeram. Ustaće mu neko drugi, opusti se“. Ne obazirem se na reči dotične gospođe i ustajem. Ustajem kao robot, jer sam i dalje u šoku zbog onoga što mi je gospođa rekla. Misli mi lutaju. Ulazim u svoje dubine, kad nešto me naglo izbaci na površinu.
„Ciganko jedna, kako te nije sramota da zauzmeš moje mesto. Zato su vam i deca tako nevaspitana. Zato kradu. Zato su u zatvoru“.
Da... Veliki grad velikih ljudi, koji postanu tako mali i beznačajni kada se svađaju oko mesta u autobusu. Postanu tako mali i beznačajni kada vređaju druge koji nisu krivi za njihov stresni radni dan.

output_6cz6ud.gif

Gospođa koja je prvobitno sedela pored mene se sprema da izađe na sledećoj stanici. Sedam na njeno mesto. Razmišljam o tome kako jedva čekam da izađem iz autobusa u kojem negativna energija pretvara kiseonik u ugljen-dioksid, i počinje da me guši. Stanica... Otvaraju se vrata... Udišem kiseonik što više mogu. Taman kada me preovladava strah od zatvaranja vrata, primećujem da na vratima stoji devojčica. Hvatam je za ruku i pokazujem joj da sedne.

Ponovo stojim na istom mestu. Ponovo razmišljam o malim i beznačajnim ljudima. Beograd je veliki grad. U velikom gradu ima mesta za velike ljude. Osećam prazninu. Veliki grad je pust. Beograd je pust, jer ga nastanjuju sitni ljudi. Nastanjuju ga sardine zgusnute u konzervi koja je bačena u more. Kako je sve sitno i beznačajno naspram tog prostranstva…

Neko me hvata za rame. Davila sam se u dubini i neko me je izvukao na površinu. Okrećem se… Pored mene je stajao jedan gospodin. Gledao me je pravo u oči i smešio mi se. Dugo nisam videla osmeh… Niko oko mene se nije smešio. Sa čuđenjem ga posmatram, čekajući da mi se obrati.
“Silazim na sledećoj stanici. Želim da ti sedneš na moje mesto, jer znam da ako ga ustupim tebi ustaćeš slabijem od sebe. Video sam kako si drugima ustupala mesto”.

Osmeh mi se vratio na lice. Sela sam na to mesto namenjeno meni i shvatila sam. Gospodin je sedeo iza mene sve vreme. Sedeo je i posmatrao. Na kraju svog putovanja poželeo je da mi pruži isti osećaj koji sam ja pružala drugima. Zar to nije nešto veliko?

Beograd… Grad malih i beznačajnih ljudi. Ne, Beograd nije to. Beograd je grad velikih ljudi. Jedan gest je dovoljan da učini da zaboravimo sve neukusne komentare. Jedan gest je dovoljan da vidimo koliko ljudi mogu da budu veliki dok čine nešto malo za drugoga. Beograd… Grad velikih ljudi, ali dovoljno veliki da ima mesta za sve te velike ljude.


Jelena je... filozof.