.jpg)
FOTO: Flickr
Pogledajte fotografiju. Eto, tako je počeo moj dan.
FOTO: Screenshot
Kao što je poznato, predlozi u Gugl pretrazi potiču od stvarnih pretraga. Ako tim putem sudimo o javnom mnjenju o umetnicima, očito je da se ljudi najčešće pitaju zašto su umetnici siromašni, čudni, usamljeni, neuredni, ludi, gej, u svađi sa matematikom, skloni depresiji ili depresivni.
Iako sam svesna stereotipa (koji imaju izvesno uporište u realnosti, ali svakako nisu stanje stvari), moram da priznam da je delić mene bio zatečen. U razgovoru sa ostatkom sveta o umetnosti, uglavnom se susrećem sa radoznalošću i odobravanjem koje je propraćeno dobrim starim rečenicama: „Blago vama umetnicima, ceo vam život prođe u lepoti. Niste zaglavljeni u nekoj dosadnoj firmi“, „To čime se ti baviš nije posao“ i „Vama novac sigurno nije bitan, čim ste izabrali umetnost kao poziv“.
U svakoj od izjava ima delića istine i zabluda.
Ne nalazim sebe u bilo kojoj od Guglovih sugestija. Svakako, moj utisak o siromašnosti, tj. nesiromašnosti je subjektivan; po određenim propisanim normama bih se mogla opisati siromašnom. Takođe, slažem se sa time da mi je život obojen ljubavlju prema radu, da ne nalazim da je moje okruženje dosadno i neinspirišuće, kao i da se nisam vodila novcem kao motivom za biranje onoga što ću istraživati i kako ću provoditi vreme.
Samo zato što se tako osećam ne znači da mogu da platim stanarinu količinom akumulirane ljubavi, da ne radim i da mi novac nije potreban.
Ovo nije samo stav ponekog sagovornika; čini se da je ovo stav društva, tj, vlada širom sveta. Budžeti za kulturu, koliko se čini, trpe smanjivanje svake godine. Orkestri i operske kuće bankrotiraju, muzeji se zatvaraju, a umetnost je odavno marginalizovana u obrazovnom sistemu. Razlog za to je, uglavnom, objašnjen kao postojanje prioriteta koji se nalaze iznad umetnosti.
Kada se ti prioriteti opišu kao uspostavljanje/održavanje osnovnih ljudskih prava i zadovoljavanje osnovnih potreba, obuzme me empatija i dalja diskusija se gotovo istovremeno obustavlja – nesumnjivo je da je ljudima potrebno sklonište, hrana, osnovno obrazovanje i medicinska nega, pre svega. Ne nalazim nikakvu agresivnost u filozofiji o umetnosti da bih je postavila više na listi prioriteta.
Ipak - agresivnost nije potrebna da bi se umetnost održala. Umetnost je miroljubiv stvor. Umetnost sama nudi vrstu duhovnog/emotivnog/mentalnog utočišta kome težimo. Ona je zabavna, tera nas na razmišljanje, menja nas, inspiriše nas i povezuje nas sa svetom oko sebe. Gotovo svako od nas uživa u nekoj formi kreativnog rada ili mu doprinosi svakodnevno; jedni slušaju muziku na dugom putu do posla, drugi nalaze specijalan užitak u organizovanju vizuelnih detalja jedne odevne kombinacije, dok treći istražuju nove palete ukusa u svojoj kuhinji.
Umetnost ne postoji samo kao sročena glad za samoiskazivanjem i kao hrana za potrebe onih koji je konzumiraju; ona doprinosi stvaranju identiteta.
Putujući u stranu zemlju, najverovatnije ćemo provesti dobar deo svog vremena
istražujući umetnost kao izraz kulture. Videćemo izložbe umetnika koji su bili dovoljno nesiromašni da požive da stvore delo koje nas intrigira; slušaćemo muziku čiji je kompozitor bio dovoljno nesiromašan da ima sredstva da osmisli i zapiše to što nas pomera.
FOTO: Wikipedia
U istoriji smo smatrali da umetnost zauzima posebno mesto na vizit-karti čovečanstva. Tako su nastale Zlatne ploče Vojadžer (Voyager Golden Records), fonografske ploče koje su bile postavljene na Vojadžer letilicu, 1977. godine. One su poslate u svemir sa idejom da nose zvučne i vizuelne reprezentacije kulture na Zemlji, a namenjene su inteligentnom obliku života koji bi ih mogao pronaći.
Među poslatim informacijama, Karl Segan (Carl Sagan), vođa projekta, odlučio je da bi ljudsku rasu trebalo da predstavi muzika Baha, Mocarta, Betovena, Stravinskog, Luj Armstronga, zatim meksička, bugarska, azerbejdžanska, indijska, kao i narodna muzika američkih starosedelaca, između ostalih.
Često se, pošto izložim ova zapažanja o umetnosti, razgovor odvija na sledeći način:
„Patnja je izvor remek-dela. Ukoliko se umetnost stvara novca radi, neće nositi toliko istine i lepote u sebi, kao kada se ne plaća. Uostalom, zar nisu svi veliki umetnici bili gladni i ubogi?“
„Prijatelju koji se baviš _____________ (popunite prazninu kojim god plaćenim poslom), da li misliš da tebe novac sprečava da budeš dobar u svom poslu“?
„Ali to nije isto.“
„...“
Ili:
„Da li misliš da bi Mocart/Betoven/Šostaković pisao tako dobru muziku da je bio srećan?“
„Da li zaista misliš da briljantnost njegovog stvaralaštva zaista leži u gladi/političkom progonu/nesreći? Ako je tako, onda bi možda trebalo da u umetničke škole inkorporiramo po neki Kamp Gladi, Kamp Bede, Kamp Neuzvraćene Ljubavi, Kamp Ratnog Stanja i ko zna kakvih nesreća još, da testiramo mladež i da vidimo gde su im kreativne granice“?
---
Dakle, ovaj tekst nije namenjen tome da argumentuje da bi bilo koji umetnik trebalo (ili ne) da bude bogat ili više vrednovan u odnosu na bilo koju drugu jedinku na planeti. Ipak, zar nije došlo vreme da prestanemo da podržavamo ideju da je za umetnike dobro da budu siromašni ili da pate iz nekog razloga?
Da li mislite da je bitno doprineti nesiromašnosti umetnika?
Ksenija Komljenović
