Ana je svoju svestranost, profesionalizam i stručnost stekla na različitim stranama sveta uz komunikaciju, prilagodljivost, rad i samokritičnost. Diplomirala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao student generacije. Međutim, rad na sebi nije završila stečenom diplomom…
Po završetku gimnazije, sa samo 18 godina, radila je tri meseca u Španiji kao konobarica, a potom isto toliko u Hajatu kao asistent menadžera za marketing. Ređali su se raličiti poslovi dok je studirala, od radijskog voditelja i marketing menadžera, do onih uže vezanih za struku poput konsultanta i istraživača. Kada je napunila 22 godine, radila je u Južnoj Koreji 3 meseca kao predavačica u školi...
Sanjala je da završi na Harvardu, ali je dobila punu stipendiju za Oksford gde je magistrirala – opet s najboljim ocenama u klasi. Po završetku magistrature, vraća se u Srbiju gde dve godine radi kao projekt menadžer jednog razvojnog EU projekta i ujedno osniva iSerbia. Put je vodi nazad u Oksford gde upisuje doktorske studije iz antropologije kao jedan od 150 Clarendon stipendista, od preko 20.000 kandidata iz celog sveta. Sada živi u Engleskoj, radi na svom doktorskom radu koji se bavi analizom odnosa između sećanja i istorije u jugozapadnoj Srbiji, a sve slobodno vreme posvećuje vođenju udruženja iSerbia.
Ana vesla za klub St Antony's koledža Univerziteta u Oksfordu.
S obzirom na to da iza sebe imaš mnogo projekata, volontiranja, aktivizma, a na putu si i da završiš doktorat, reci nam koliko je i da li je tvoj početak bio težak? Da li si odmah znala gde želiš sebe da vidi za, recimo, 10 godina?
Oduvek sam imala široka interesovanja i kada sam završila gimnaziju to se ispostavilo kao problem – nisam bila sigurna šta da upišem. Zanimali su me sociologija, veterina, biologija... A kada sami ne donesete odluku o svom životu, onda je drugi donesu umesto vas – u tom slučaju roditelji su smatrali da je za mene najbolje da probam da upišem hotelijerstvo u inostranstvu. Uspela sam, ali se nisam pronašla u tome. Od svega što smo učili, najviše sam uživala na izbornim predavanjima filozofije i dopunskim aktivnostima poput debatnog kluba. Posle godinu dana shvatila da je moj izbor sociologija – sve je upućivalo na to. Oduvek me je interesovala analiza društvenih pojava, a volontiranjem i aktivizmom sam se, na svoju inicijativu, bavila od srednje škole. Tada nisam bila sigurna gde ću biti za deset godina, ali sam znala da su osnovne studije sociologije ono što iskreno želim i da ću dati sve od sebe, pa šta bude. Sanjala sam da studiram na Harvardu jednog dana. Četiri godine kasnije sam se našla u Oksfordu, što je bila više nego odlična alternativa!
Da li je postojao momenat kada si mislila da ćeš odustati i šta te je motivisalo da nastaviš dalje?
Naučni rad je prepun izazova. Stvari se odvijaju sporo, rezultati se ostvaruju na dugi rok, a uz to u društvenim naukama najčešće radite sami. Nije lako naći motivaciju svakog dana i zato je veoma važno da osećate ljubav prema profesiji i strastvenu radoznalost prema temi istraživanja. Bilo je momenata kada mi je nedostajalo samopouzdanja – i danas ih ima – ali, bez obzira na sve, nastavljam dalje. U tome mi pomaže podrška i veliko razumevanje porodice i partnera, kao i pomoć akademskog mentora dr Roberta Parkina koji je sjajan čovek i naučnik i bez kojeg sigurno ne bih danas bila tu gde jesam.
Popularna psihologija poziva mlade da se fokusiraju, između ostalog, na pozitivne misli i na doslednost. Šta je za tebe presudno?
Mislim da je veoma važno voditi stalan i iskren dijalog sa sobom – osluškivati sebe, svoje potrebe, svoje strasti i interesovanja, ali i znati svoje slabosti i snage i kontinuirano raditi na sebi. Previše često se vodimo tuđim merilima kako bismo odredili kojim putem da nastavimo dalje ili pasivno dopuštamo plimi da nas nosi. Jednom kada preuzmemo odgovornost za odluke u svom životu, ono što u velikoj meri odlučuje jesu spremnost na neumoran rad, samousavršavanje i nove izazove, kao i prihvatanje neuspeha kao sastavnog dela uspeha. Ipak, mislim da sve to nije nešto što je moguće sebi „usaditi“ od danas do sutra – to većina ljudi stiče iskustvom, i zato bih, na kraju, rekla da je presudno početi s (vanškolskim) radom što ranije i raditi što više.
U prethodnom intervjuu sa suosnivačem iSerbie, Milošem Jovanovićem , čitaoci su mogli detaljnije da se upoznaju sa portalom. U pitanju je godina 2011. a spontan način. Koje su bile polazne tačke za nastanak, osim sve više mladih koji nemaju posao. U čemu je bila vaša ambicija?
Miloš i ja smo kolege sa fakulteta i još na osnovnim studijama pokrenuli smo udruženje sa željom da se bavimo sociološkim istraživanjem omladinskih tema. Profesionalni putevi su nam se potom razdvojili i ponovo spojili nekoliko godina kasnije. Naime, jedno popodne smo pili kafu i sve vreme proveli u gorkoj kritici raznih društvenih problema – odliv mozgova, odsustvo preduzetničkog duha i uopšte inicijative među mladima, neusklađenost visokoškolskog sistema obrazovanja sa potrebama savremenog društva... Posle dva, tri sata, u jednom trenutku smo se zapitali: „Nismo li dosta vremena proveli jadikujući danas, i svaki dan? Hajde da probamo nešto da uradimo povodom problema koji tište nas i našu generaciju, dosta je bilo priče“. I tako je sve počelo.
Aktuelan je projekat Srbija na vezi koji postoji već treći put, a povezuje mlade iz Srbije sa stručnjacima iz dijaspore. Reci nam, Ana, zašto bi preporučila mladima da se prijave? Šta je ono što je specifično u ovom projektu?
Poslediplomske studije na Oksfordu su mi omogućile da uvidim da naši ljudi, koji žive i rade u inostranstvu, imaju veliku želju da doprinesu Srbiji. S druge strane, u našoj zemlji ima mnogo talentovanih i ambicioznih mladih ljudi koji su žedni znanja i usavršavanja, ali koji bi istovremeno voleli da ostanu u Srbiji. Sagledavanjem ta dva, ideja mi se sama nametnula i tako se rodio prvi program on-lajn mentorstva i razmene znanja „Srbija na vezi“. Umesto fokusa na povratak naših ljudi iz dijaspore, bez jasnog plana šta dalje, mi smo se usresredili na razmenu, a znanje shvatamo kao najvredniju "donaciju" i kao pravi put za izgradnju bolje veze sa dijasporom ali i za uvođenje inovativnih praksi poslovanja i unapređenje istraživačkog rada u Srbiji, a sve to bez velikih troškova, upotrebom informacionih tehnologija. Zašto se prijaviti? O tome najbolje govore utisci dosadašnjih učesnika. Oni su, pre svega, zahvalni zbog prilike da sa iskusnijim kolegama razgovaraju na neposredan način, da od njih crpe znanje i iskustvo, i za priliku da s njima uspostave saradnju. Osim stručnog napretka, od mnogih polaznika smo čuli i da su poboljšali svoje veštine komunikacije, naučili kako da preduzmu prvi korak i da to nije bauk. Uvideli su i da su oni sami, a ne neko drugi, odgovorni za sopstveni napredak - jer je to program mentorstva od njih i zahtevao.
Radite li na nekim novim projektima?
Stalno! U udruženju smo usmereni na akciju – kada verujemo u ideju ne odugovlačimo i ne dozvoljavamo da nam viziju zamagle razlozi "zašto nešto ne može”, već se posle konstruktivnog planiranja bacamo u vatru i nalazimo način “kako može”. Jedan od projekata koje trenutno pripremamo je Program jezičke razmene kojim spajamo mlade rođene ili odrasle u dijaspori, koji žele da unaprede svoje znanje srpskog jezika, s mladima iz Srbije koji žele da usavrše neki strani jezik koji jezički partner govori tečno.
Mladi su danas, generalno, nezainteresovani. Gde je tačka koja pokreće?
Ne bih se složila da su mladi generalno nezainteresovani. Naprotiv, iz iskustva u radu s mladima kroz udruženje iSerbia stičem utisak da je situacija obrnuta – veoma su zainteresovani. Ono što nedostaje, međutim, jeste jedan organizovan i ujednačen sistem podrške mladima koji će im pružiti savremena znanja, usaditi im radne navike, podstaći ih na kreativnost i samoinicijativu, pogurati ih kada pokleknu... Nažalost, to ne postoji i uspeh uglavnom zavisi od individualne inicijative i individualnih okolnosti. To je nešto čega i mladi moraju biti svesni – i zato se moraju izboriti za sebe i svoj uspeh.
Koliko se rad sa mladima razlikuje u Engleskoj u odnosu na Srbiju? A sličnosti?
U Engleskoj sam radila isključivo sa studentima s Oksforda koji mahom predstavljaju najtalentovaniji i najambiciozniji deo mladih. Odlikuju se izvanrednom motivacijom, širinom, vaspitanjem i zrelošču. Oskfordski sistem je specifičan, jer se zasniva na mentorskom radu u malim grupama i redovnim praktičnim zadacima koji se predaju svake nedelje i na sastancima s mentorom „brane“. Ispiti se polažu tek na kraju godine, u jednom roku, a kod nekih programa se polažu tek na kraju školovanja. To je, dakle, sistem u kojem je veoma teško raditi kampanjski i koji od studenta iziskuje veliku odgovornost, te je stoga u takvom sistemu zadovoljstvo biti predavač.
Mladoj uspešnoj ženi u Srbiji je teško da održi svoj status. Kako ti je bilo na tom polju dok si boravila ovde? Imaš li savet za mlade obrazovane žene, koje su na putu da steknu ugled i uspeh?
Moj savet mladim ženama, i ne samo njima – ne dozvolite da vam iko uskrati ono za šta ste vredno radile, niti da tuđe predrasude o vašim „urođenim“ ulogama i mogućnostima određuju šta možete, a šta ne. Isto tako, ne čekajte da drugi primete vašu vrednost i postignute rezultate - verujte u sebe i budite glasne!
Da li bi preporučila omladini da napusti Srbiju, ili ovde još ima šanse za uspeh?
U Srbiji svakako ima šansi za uspeh, u nekim poljima čak više nego vani. Internet je mnogo toga promenio, svet se promenio, ali da bismo te šanse iskoristili potrebno je da se i mi promenimo.
