Foto: Flickr
U čemu liče, a u čemu se razlikuju dva čuvena viteza koji su proslavili Servantesa i Šekspira?
Možda nije večan, ali jeste beskonačno debeo; sigurno nije potpun ali je potpuni prevarant; pre opijen nego očaravajuć. To je ser Džon Falstaf, antiheroj istorijskih dela „Henri IV, prvi i drugi deo“ (Henry IV, Part 1 and 2) i komedije „Vesele žene vindzorske“ (The Merry Wives of Windsor). Uprkos svojim manama, on je plemeniti vitez kao i Don Kihot, podjednako vredan divljenja, simpatičan, mudar i oštrouman.
Poročan protiv plemenitog: U nastavku ćete saznati kako možemo da uporedimo ova dva lika jednog istog novčića koja su stvorili Servantes i Šekspir, od čijih smrti se ove godine obležava 400. godišnjica.
Fizički izgled
Don Kihot: Visok, mršav, suvonjav, žut, izdužen i uzak su pridevi koji se u romanu iznova pojavljuju da opišu ovog junaka. „Don Kihot se približavao pedesetoj godini; bio je snažnog sastava, suvonjav, mršava lica“ napisao je Servantes u prvom poglavlju. Njegov verni štitonoša mu iskreno kaže: „Vaša milost stvarno ima najružniju figuru od svih onih koje sam ikada video“.
U drugom delu knjige, student Sanson Karasko (Sansón Carrasco) dodaje još detalja: „izduženih i koščatih ekstremiteta, prosed, šiljatog i pomalo krivog nosa, velikih, crnih brkova što padaju niz usne“, a sam Kihot govori o „konstrukciji svojih nerava, povezanosti mišića, širini i prostranosti svojh vena“. Ukratko, on je vitez „najtužnijeg i najmelanholičnijeg lika“.
Falstaf: Ser Džon (ili Džek) ne bi mogao više da se razlikuje od Don Kihota. Debeo je, sočan, veseo, okruglih obraza, crvenog nosa i zajapurenog lica koje samo što ne pukne. Ima skoro isto godina kao Don Kihot: „Biće da ima pedesetak godina, možda ide i ka šezdesetim“, kaže Falstaf u trećem licu, ako mu je za verovati, i žali se: „Star sam, star sam“!
Ono što posebno privlači pažnju je njegova neobično krupna građa. „Masniji je od maslaca. Nije dovoljno uporediti ga ni sa planinom mesa“, ovako ga opisuje i u lice mu se podsmeva princ Hal (budući Henri V), koji mu je bio veliki prijatelj za vreme lutanja, ali je kasnije morao da se otarasi njegovog „lošeg“ uticaja. I tu se ne zaustavlja. Za princa Hala Falstaf je i „Kofer napunjen tečnostima“, „zversko bure“, „prepunjena vreća“, „ogromna mešina sa vinom“, „bala puna iznutrica“, „pečeni bik sa krvavim crevima“.
Apetit
Don Kihot: Iako je Servantes svoj roman „začinio“ raznovrsnim jelima španske kuhinje, njegov heroj se hrani skromno. „Paprikaš, više od govedine nego od ovčetine, za večeru najčešće seckano, hladno meso, subotom jaja sa slaninom, petkom sočivo, poneki golub nedeljom, kao dodatak – eto, na to je trošio tri četvrtine svog prihoda“.
Ovakvu dispciplinu kakva je opisana na početku romana, savetuje i svom štitonoši: „Jedi malo, a večeraj još malo“. Isto kao i za piće: „Umernost u piću“, smatrajući da previše vina niti otkriva istinu niti ispunjava obećanje. Disciplina se ne odnosi samo na količinu, već i na manire: „Pažljivo, Sančo, žvaći lepo i nemoj da podriguješ ni pred kim“.
Falstaf: Bez sumnje, svoju prostranu figuru duguje preterivanjima koja mu princ Hal zamera. „Piješ staro vino, otkopčavaš pantalone nakon večere i spavaš na klupama u sred bela dana; zatupio si se do te mere da se čak ne pitaš ni šta stvarno želiš da znaš. Šta kog đavola imaš da radiš u toku dana? Osim ako bi sat bio krčag vina, a minut punjena ćurka"...
Lista jedne Falstafove večere uključuje najfinije meso mladog pevca, sardele, hleb, a posle večere i devet litara šeri i drugih vrsti vina. „Ako su vino i slatkiši greh, Bog oprašta grešnicima“, to je njegov argument.
Hrabrost
Don Kihot: Nezaboravne slike plemića su njegova „strašna i nejednaka borba“ protiv vetrenjača, napad na stado ovaca koje zamišlja kao vojsku i ostali sukobi sa trgovcima, jangueskim goničima i drugima. I kako kaže Sanču, on je „taj za koga su rezervisane opasnosti, podvizi, junačka dela“.
Iako više puta završava na zemlji, bačen ili izudaran, Don Kihotova hrabrost i želja da bude hrabar su neosporive. Međutim, u najtrezvenijim trenucima shvata da ni oprez nije na odmet. „Dobro znam šta je hrabrost – vrlina koja se nalazi između dve krajnosti, kao što su kukavičluk i smelost“.
Falstaf: Debeli vitez priznaje: „Po instinktu sam kukavica“. Princa Hala, koji mirno prihvata svoju sudbinu da postane kralj u vreme rata, pita: „Ne osećaš li užasan strah?, „Ne ledi li ti se krv“? Ne slaže se sa Halovom filozofijom da se Bogu duguje jedna smrt i umesto da opaše mač, donosi flašu šerija.
Falstafov istinski kukavičluk izlazi na videlo u sred bitke kada se pravi da je mrtav da ne bi ukrštao mačeve, a pravda se rečenicom: „Najbolji deo života je oprez; zahvaljujući njemu sam spasao život“. Međutim, svoju „vrlinu“ želi da dokaže...među mrtvima. Pokrivši se lešom najvećeg neprijatelja krune, kome je Hal u sred borbe presudio, Falstaf mu zadaje još nekoliko udaraca svojim mačem i preuzima slavu na sebe.
Foto: Flickr
Čast
Don Kihot: Čast je osnovna vrednost i motivacija Oštroumnog plemića. Predstavlja osnovu njegove filozofije koju čine i poštenje, čvrstina, ponos, želja da spasi i pomogne nejakima i onima kojima je pomoć potrebna. Iako u završnoj analizi ove vrline mogu izgledati kao parodija, jer nastaju pod viteškim iluzijama lika, čast se zadržava i u njegovim najtrezvenijim stanjima. Upravo mu čast dozvoljava da na kraju drugog dela romana prihvati poraz od ruke Sansona Karaska i u poslednjim danima njegovu ličnost, ličnost Alonsa Kihana, čini tužnim i pobeđenim.
Falstaf: Sa druge strane, može li se iskupiti čovek koji je, prema nekima sa kojima je stupio u kontakt, vodio „istinski nečastan život“? Sam princ Hal opisuje svog prijatelja kao „protuvu koju treba kazniti“, „razvratnika mladeži“, i „matorog Satanu sa belom bradom“. Maltretira žene, vara prijatelje sa kojima se provodi, iza leđa govori loše o svojim vazalima. Gde su njegova plemenitost i čast?
„Šta je čast?“ pita se Falstaf i odgovara: „Trenutak. Slatka naknada! Ko je dobija? Onaj koji je umro prošle srede. Da li je oseća? Ne. Da li čuje? Ni to. Da li se onda čast može osetiti? Da, mrtvi mogu... ne treba mi, čast je pogrebni štit i time se završava moj katekizam“.
Ljubav
Don Kihot: Svoju ljubav i vernost poklonio je jednoj ženi, Aldonsi Lorenso, koju pretvara u Dulsineju od Tobosa. Kao i njeno ime, ona je izmišljena i idealizovana karakteristikama i identitetom koji Aldonsa ne poseduje, ali koje mu dozvoljavaju da prema njoj razvije platonsku ljubav.
Ne traži fizički kontakt niti bilo šta za uzvrat, već razlog da joj bude na usluzi, jer je „lutajući vitez bez ljubavi kao drvo bez lišća i ploda i kao telo bez duše“. To je veza duhovne prirode kojoj se posvećuje i za koju se žrtvuje: „Vaš do smrti“, izjavljuje. Biće da se zbog nje upušta u svoje avanture i izazove.
Falstaf: Ljubav traži u bordelima i bednim krčmama. Na početku drugog dela istorijskog komada „Henri IV“, nailazimo na njega koji živi u krčmi na račun gazdarice, koja ga prijavljuje nadležnima. „I onda, nisi me poljubio da bih ti našla trideset šilinga“?, prebacuje mu ona osećajući se prevarenom, ali pikar ne negira svoj interes: „Kad bi samo jedan žena u bordelu mogla da me zadovolji, imao bih slugu, konja i ženku“, priznaje.
Nakon toga ima vezu sa prostitutkom Dol Tiršit (Doll Tearsheet) čije prezime znači „rasturačica čaršava“, a zove je „mršavo meso i pokvarena krv“.
Može se zaključiti da niti vitez voli žene, niti one njega. Sa druge strane, istinsku očinsku ljubav oseća prema princu Halu.
Foto: Flickr
Šta bi bilo da su zajedno?
Engleski pesnik i pisac, Algernon Čarls Svinburn (Algernon Charles Swinburne, 1837 – 1909), zamišljao je Falstafa kako jaše uz Don Kihota, iako bi bilo neverovatno da ovaj engleski vitez bude podređen Don Kihotu i da mu služi. „Bili bi preokupirani jezičkim rivalitetom“, spekuliše Svinburn. Posmatrali bi jedan drugog, pothranjivali se međusobno svojim mudrostima, prebacivali jedan drugom različitosti i ismevali greške jedan drugog sa istim autoritetom i humorom.
Izvor: BBC
