Sve je u skali. Crna tačka se kreće preko giganta u plamenu. Senka planete izgleda mala, u poređenju sa ogromnim plamenim suncem koje je obuhvata, čije rakete i vrtlozi nezamislive toplote bude maštu. Kakav sjajan način da se prenese veličina i moć zvezde u čijoj smo orbiti. Ali ove slike tranzita Merkura 9.maja nisu umetnikov utisak. One su prave.
Mnogo ljudi posmatralo je tranzit sa Zemlje, ali ni jedan zemaljski teleskop nije mogao da pruži pogled kao onaj koji je bio na raspolaganju u NASINOM Solarnom Dinamičnom opservatoriju (SDO), bespilotne letilice lansirane 2010. godine, čija jepetogodišnja misija da posmatra Sunce do najsitnijeg detalja. Spektakularne slike tranzita našle su se na naslovnim stranama novina, ali su bile samo poslednje u nizu otkrovenja naše zvezde koje je signal letilice mogao da uhvati na Zemlji. Slike iz SDO su još jednom bile na naslovnim stranama - one pokazuju jezivu ultraljubičastu veliku, crnu prazninu koja je otvorena u sjajnoj površini Sunca.
Slike poput ovih transformišu način na koji nauka komunicira, način na koji se stiče znanje o svemiru i način na koji vidimo kosmos. Nekad smo mislili da je naša mala planeta u središtu svega. Sada kada posmatramo Zemlju kao „svetloplavu tačku“ (po rečima astronoma Karla Sagana) na fotografiji koju je snimio Vojažer 1 dok je napuštao naš solarni sistem, i gledao u ogromne mreže usijanog gasa koji popunjava prostor blistavim bojama na slikama koje je zabeležio svemirski teleskop Habl, imamo osećaj o prostranstvu svemira i o tome koliko smo mi mali. To je lepo i skromno. Takođe je, verujem, i najvažnija umetnost koja se danas stvara.
Koje slike našeg doba će opstati? Da li će to biti dela koja su dobila Tarnerovu nagradu, ili će to biti slike, kao one koje je zabeležila Evropska svemirska agencija uz pomoć Plank satelita, koji je lansiran 2009. godine, i koji je tokom naredne četiri godine zabeležio prvo svetlo u svemiru? Kada posmatramo zvezde sa Zemlje, mi gledamo unazad kroz vreme u svetlost koja je putovala vekovima ili milenijumima.
Plank posmatra dalje i duže, kako bi uhvatio svetlost ranog svemira neposredno nakon Velikog praska.Ovalne, bojama ispunjene i gotovo apstraktne slike su njegovi podaci koji pokazuju početak zvezda, galaksija i elemenata.Ove slike su Sikstinska kapela naučnog doba – pokazuju nam čudo stvaranja.
Ako je svrha umetnosti da prikaže misteriju i čudo postojanja, ništa u našem veku nije sugestivnije i otmenije od zapanjujućih novih slika prirode koje nauka otkriva skoro svakog dana. Astronomija nije jedina naučna disciplina koja otkriva ova čuda. Jezivi podvodni svet „crnih pušača“ - vulkanski otvori koji su prepuni čudnog sveta - i bliski video susreti sa divovskom lignjom i drugim morskim stvorenjima - otkrivaju tajne života na Zemlji. Veliki hadronski kolajder je čak objavio slike subatomskih sudara čestica.
Nauka je postala umetnost kao nikada pre. Ako astronomija vodi ovu kulturnu revoluciju, to je zato što je ona najvizuelnija nauka od svih nauka. Otkako je Galilej uperio teleskop na mesec i objavio svoje crteže onoga što je video 1610. godine, astronomija je nauka povećanog posmatranja.
Ne postoji bolje mesto koje može da se poseti i na kom može da se nauči kako su naučne slike postale velika umetnost našeg vremena od Kraljevske opservatorije u Griniču, gde astronomi skeniraju nebo još od vremena Isaka Njutna. Na zelenoj kafe-terasi, Marek Kukula, astronom Kraljevske opservatorije, pamti tačan trenutak kada je nauka postala savremena umetnost. To je bilo 1995. godine, a on je tek počeo da radi sa svemirskim teleskopom Habl.
Ovu revolucionarnu, bespilotnu orbitalnu opservatoriju je pokrenula NASA 1990. godine, ali u početku je izgledalo da je neuspešna. „Slike su bile mutne. Izuzetno neprijatno. Onda je šatl pritekao u pomoć i instalirana su korektivna sočiva. Odjednom, ove slike su se vratile i bile su zapanjujuće”.
Slika koja je promenila sve - ne samo što je učinila da Habl postane poznat, već je iznenada povećala mogućnost da naučni podaci generišu umetnost - pokazuje maglina Orao, koja se nalazi u sazvežđu Zmija i udaljena je sedam hiljada svetlosnih godina od Zemlje. To znači da joj je potrebna svetlost, koja putuje 299.792,458 metara u sekundi, sedam hiljada godina da bi stigla do nas.
Neke od tih svetlosti je zabeležio Habl i obezbedio je podatke koje je NASA koristila kako bi objavila sliku tri ogrome kolone tamnih oblaka na blistavo zelenom nebu, zadimljena, svetlosna vizija i raskoš koja ima atmosferu Tarnerove slike. „Stubovi stvaranja“, kako je fotografija poetski nazvana, bila je na naslovnim stranama širom sveta 1995. godine. „To je ono što danas nazivamo brzinskom popularnošću“, seća se Kukula. „Javnost je sa iznenađenjem reagovala na svet astronomije.“
„Stubovi stvaranja“, otkrivaju lepotu Habla, a spektakularne slike, koje još uvek proizilaze iz teleskopa, vode nas u doba u kojem nauka stvara umetnost brže i bolje od umetnika. „Zovu ga svemirski teleskop Habl, ali iz mnogo razloga bilo bi tačnije da ga zovu kamera“, kaže Kukula. Priseća se da je morao da donosi iste odluke kao i bilo koji drugi fotograf kada je slikao sa njim - samo pod bukvalno astronomskim pritiskom. „Vreme Habla je veoma važno“, kaže on.
„Ima mnogo nadmetanja, tako da prvo morate da opravdate zašto baš vi i vaš tim treba da uzmete deo tog vremena. Morate da imate veoma jak argument. Kada jednom dobijete svoje vreme, morate da odlučite kako da podesite svoja zapažanja: koje od nekoliko kamera želite da koristite? Da li ćete napraviti mozaik slika? Koje filtere želite da koristite?”
Informacije kojima su istraživači nagrađeni ne štampaju se u veličanstvenim bojama i ubacivanjem svetlosti u slike za naslovnice. „To je podatak. To su brojevi koji vam trebaju kako biste napravili digitalnu fotografiju“. Kukula је čuvao Habl fotografije u obliku podataka, ali NASIN tim za nasleđe Habla koristi mešavinu naučnih veština i umetničku osetljivost kako bi prebacio informacije sa teleskopa na slike koje oduševljavaju svet.
Jedan od razloga zbog kojeg su slike sa Habla toliko bogate je taj što Habl kamere mogu da vide više boja nego što mi možemo.
Kada se podaci iz tih superkamera pretvore u slike, hromatski opseg je spektakularan, objašnjava Kukula. Drugi razlog je da, kada tim za nasleđe proizvodi sliku, oni su svesno i podsvesno pod uticajem pejzažne umetnosti. Prema istoričaru umetnosti Elizabet A. Kesler, u provokativnoj knjizi o umetnosti Habla, sličnost sa Tarnerom nije slučajnost. Ona ukazuje na to da NASA pruža svemiru velicanstvenost američkih romantičnih slika u nekoj vrsti imaginarne kolonizacije dubokog svemira.
Dakle, jedan od razloga zbog kojih je nauka postala tako dobra u stvaranju umetnosti od 1995. godine je taj što je umetnost oblikovala način na koji naučnici vide. Astronomi gledaju magline i vide grandioznu sliku. Da li je ta estetska navala loša za nauku? Da li je istina zamenjena lepotom? Ne, kaže Kukula. Kada je reč o slikama iz svemira koje nas tako privlače, tu je zaista sve u razmeri. Mi posmatramo nedokučive udaljenosti u fenomenima nerazumljive veličine.
NASINE zapanjujuće slike „ne pokušavaju da obmanu, već da prenesu istinu kosmičkih skala koje nikada sami ne bismo iskusili“, kaže on. Tarnerovska atmosfera treperave svetlosti, mase oblaka, ogromne mreže boja - svi ti divni detalji pomažu nam da vidimo pravu raskoš našeg univerzuma.
Velika umetnost treba da nas ispuni novom vizijom sveta - štaviše, kosmosa - i našim mestom u njemu. Poslednji profesionalni umetnici koji su zaista to i uradili bili su Džekson Polok i Mark Rotko. Najveći umetnici današnjice nikada neće biti poznati kao pojedinci koji prodaju svoj rad za milione – NASINE slike sa Habla mogu slobodno da se koriste – jer najlepše slike danas stvaraju timovi naučnika koji koriste naprednu tehnologiju. Moderni umetnički svet nam govori da umetnost može biti bilo šta. Na nauci je bilo da nas podseti da to još uvek može biti slika prirode.
Izvor: The Guardian
