Problemi pritiskaju, a želimo pobeći od njih? Postoji daleko efektniji i zdraviji način za to od poroka – trčanje. Pored toga što je vreme provedeno u trčanju (pogotovo napolju) izuzetno opuštajuće, ono takođe vraća čoveka korenima i povezuje ga sa prirodom. Dolazi do povećanja lučenja hormona sreće, ublažuje depresiju, smanjuje potrebu za grickalicama, izoštrava pamćenje, poboljšava san... Kada se čovek vrati sa trčanja, jednostavno telo reaguje na hormone, pa se razmišlja smirenije i problemi se sagledavaju iz potpuno druge perspektive.
Kada trčanje postane stil života, neverovatne promene se javljaju u ponašanju pojedinca. Svet se posmatra drugim očima i promena postupanja je evidentna. Sve počinje zadovoljstvom nakon prvog završenog treninga. Jer, malim pobedama se počinje. Nakon nekog vremena, kada se primeti poboljšanje, spontano se javljaju prvi ciljevi: istrčati trku od pet kilometara, pa deset, eventualno polumaraton... Kako vreme prolazi, apetiti se uglavnom povećavaju. To je prva bitna tačka – postajemo orijentisani na cilj. Polako ali sigurno, taj se stav prenosi i na druge segmente života, i sami sebi postavljamo ciljeve.
Zatim, poboljšava se slika o sebi i uvećava se samopouzdanje. Kada pogledamo iza sebe, i vidimo ostvarene rezultate, bilo to vreme na određenoj trci, ulazak u stare farmerke ili istrčana kilometraža, neizbežna je retrospektiva na onu osobu koja smo bili, a potom i osećanje ponosa; ali ne uobraženost, već onaj ponos koji nas tera da se još više razvijamo u smeru u kom smo počeli.
Svi znamo onaj osećaj kada se pitamo imamo li snage da nastavimo sa nečim neverovatno iscrpljujućim, a što moramo odraditi. Sa tim osećajem se trkači susreću pri svakom treningu. I ne samo što se susreću, već nastavljaju dalje.
Nekada je motivacija to što ih održava na stazi. Nekada je to jednostavno „isključivanje“ i zanemarivanje osećaja teškoće. Nekada je to menjanje fokusa i razmišljanje o nečemu drugom. Nekada je to želja za proživljavanjem bola. Kada malo bolje razmislimo, nisu li upravo to i načini kako se nosimo sa navedenim situacijama? Dakle, ako ne znate kako da nađete snagu, probajte da trčite. Verovatno je baš način na koji prođete kroz krizu način na koji ćete rešiti problem.
Trčati na duge pruge ne znači samo istrenirati telo da izdrži dugotrajne borbe sa sobom i sa putem po kom se trči, već to podrazumeva način razmišljanja nesvojstven većini današnjih ljudi, i učenje da se nosimo sa bolom koji ne prolazi, već se s proteklim vremenom uvećava, a da se to ne odražava na performans.
Maratonci jednostavno moraju razmišljati dugoročno, dobro poznavati resurse sa kojima raspolažu i pametno ih rasporediti tako da donose najveću dobit. Zato je jedna studija u SAD pokazala da šefovi koji trče maratone imaju bolje rezultate u poslu od njihovih pasivnih kolega.
Za kraj, iako je trčanje individualni sport, on može biti i grupni. Sve više se razvijaju trkačke ekipe, namenjene amaterima, i to širom Srbije. Sve više se organizuju ulične trke. To je prilika da se povežu ljudi sličnih shvatanja, da ostvare eventualnu poslovnu saradnju. Jer, ko ne želi da sarađuje sa ljudima koji imaju gorenavedene osobine? Raspitajte se o trkačkoj družini u vašem kraju, jer ovo je samo mali deo benefita koje ova aktivnost donosi. Ostatak otkrijte sami.