Foto: Researchhistory
Prevela: Miljana Momčilović
Zaradivši dovoljno novca 60-ih godina prošlog veka na krvavoj bračnoj drami Ko se boji Virdžinije Vulf? (Who’s Afraid of Virginia Woolf?), da je mogao da osnuje fondaciju Edvard F.Olbi da bi podržao umetnike u usponu, Olbi je iskusio najvrtoglaviji primer sunovrata američkih književnika, postavši omražen od strane kritičara i previše sklon piću u svojim srednjim godinama. Neuobičajeno, međutim, on se vratio trezan i vredan sa druge strane, grabeći nove nagrade.
Artur Miler i Tenesi Vilijams, dva starija člana trijumvirata koji je dominirao ozbiljnom dramom na Brodveju u drugoj trećini 20-og veka, doživeli su da im kasnije predstave ne budu producirane ili su bile ismejane u Americi. Za razliku od toga, Olbi je osvojio dve Pulicerove nagrade u razmaku od tri decenije- za drame Delikatna ravnoteža (A Delicate Balance) 1967. i Tri visoke žene (Three Tall Women)1994. godine, i još jednu u međuvremenu 1975. za Primorje (Seascape). Dostigao je još dugovečniju slavu na dodeli Tony nagrada kada je kući odneo nagrade za drame Ko se boji Virdžinije Vulf? 1963. i Koza (The Goat)2002. godine.
Olbi bi imao četiri Pulicerove nagrade, čime bi sustigao rekord koji je postavio Judžin O‘Nil, da odbor nije stavio zabranu na odluku žirija da dodele trofej iz 1964. godine filmu Ko se boji Virdžinije Vulf?. Članovi odbora su se protivili zbog vulgarnog načina na koji je prikazan surov akademski krug u kome jedan nesrećan pijani bračni par razdražuje i ponižava svoje goste. Žiri sa dodele Tony nagrada, prepoznavši pogrdan bračni dijalog kao dramatičan i jako jezički bogat, koji pruža uvid u pshilološko stanje likova, danas deluje mnogo razumnije i Olbijeva drama se smatra savremenim ameriškim klasikom.
Foto: Moviemail
Olbi nije uspeo da izbegne kulturološki rizik da bude najviše poznat po delu koje nije bilo njegovo najbolje. Ko se boji Virdžinije Vulf? privlači pažnju - delom zbog verzije iz 1966. godine koja je postala neverovatno upletena sa nesređenim životima svojih glavnih glumaca, Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom, ali postoji opšta saglasnost da je njegovo remek delo bilo Delikatna ravnoteža. U toj drami iz 1966. godine, imućni bračni par u američkom predgrađu je uznemiren posetom svojih komšija, još jednog uspešnog bračnog para, koji traži utočište od sopstvenog doma, gde osećaju da ne mogu da ostanu nakon iznenadne posete bezimenog užasa.
Atmosfera u drami, koja je pisana tokom hladnog rata, se pripisuje ozbiljnoj mogućnosti nuklearnog rata, ali skorija ponovna izvođenja izgleda prikazuju mnogo šire socijalne, seksulane i egzistencijalne anksioznosti, osećaj koji je pesnik Filip Larkin opisao kao „prazninu koja leži ispod svega što radimo.”
Olbijev kvintet Pulicerovih nagrada ili predstava koje su dobile Tony nagradu daje smisao stilu i obimu njegovog dela. Ko se boji Virdžinije Vulf? i Delikatna ravnoteža su primeri njegove sposobnosti da uzme konzervativni pozorišni oblik, društvenu ili porodičnu dramu, i učini je opasnom i nelagodnom sa veoma oštrim dijalogom. Slično razdvajanje između forme i sadržine se dešava i u Kozi, koja govori o arhitekti iz srednjeg staleža koji vara svoju suprugu, ali uz obrt da nevernost uključuje izopačenost sa likom iz naslova.
Drama Primorje, u kojoj par na odmoru na plaži upada u razgovor sa parom guštera, predstavio je otvoreniji i eksperimentalniji pravac u Olbijevom pisanju, dok je drama Tri visoke žene, koja je naizgled njegovo najsmelije delo, fascinantno zato što je njegovo najiskrenije autobiografsko delo. Olbi ga je opisao kao ,,isterivanje đavola” žene koja ga je usvojila, Fransis Olbi, od koje se udaljio još kao tinejdžer.
Čak ni ovo, ipak, nije tradicionalna predstava sećanja sa strogom scenom koja prikazuje razvoj tri različita izvođača istovremeno na sceni – Megi Smit, Frances de la Tur i Anastasije Hili u prvoj verziji u Londonu- da igra ženu u različitim godinama. Ako se može naći pravi mađugeneracijski trio visokih i mršavih ženskih izvođača, drama Tri visoke žene je spremna za ponovno izvođenje.
Olbijeva karijera je bila neobična i uključivala je hitove sa Brodveja 60-ih, 70-ih,90-ih i prve decenije 21. veka, ali nije bila jedna od uspešnih. Između Primorja i Tri visoke žene, on je bio deo uzastopnih užasnih neuspeha. Početkom 80-ih, Dama iz Djubuka (The Lady from Dubuque) završila je prikazivanje na Brodveju nakon 12 nastupa, ubrzo zatim usledilo je isto toliko nastupa Olbijeve adaptacije Nabokovljevog romana Lolita, a Čovek koji je imao tri ruke (The Man With Three Arms) je došao samo do šesnaestog izvođenja. Olbi je bio besan zbog osude svoje čudne priče od strane mnogih kritičara, u kojoj čovek sa dodatnim delom tela postaje poznat, dok je dodatna ruka koja vene bila gorka metafora za njegovo odbijanje od strane Brodveja.
Tokom ovog niza neuspeha, Olbi je imao stalne javne sukobe sa producentima i recezentima, koje je njegova tvrdoglavost samo pogoršavala-to je osobina koju on nikada nije izgubio-i pijanstvo, koje je konačno pobedio uz pomoć Anonimnih Alkoholičara i podršku Džonatana Tomasa, kanadskog vajara sa kojim je živeo u Njujorku 32 godine. Prijatelji ovog dramaturga su smatrali značajnom činjenicu da se ubrzo posle Tomasove smrti 2005. Olbi povukao iz pozorišta. Njegovo poslednje izvedeno delo je bilo Me, Myself and I (2007.), manja varijacija motiva koji je bio prisutan tokom njegove čitave karijere, porodičnog neslaganja koje je nadrealno predstavljeno, u kome majka ne razlikuje svoja dva sina.
Iako Olbi nije voleo kritičke analize svojih predstava, naročito kada se radilo o autobiografskim delima, čak bi se i on složio u intervjuima da je stalna tema njegovih predstava koja ima veze sa dvojnim identitetom i roditeljskim neuspehom, ili neuspehom da se postane roditelj, duboko ukorenjena u njegovim ličnim iskustvima. Kada su ga pitali koliko mu je trebalo da napiše Tri visoke žene, odgovorio je da mu je trebao čitav život za to.
Kažu da svaki čovek ima svoju cenu, ali Olbi je bio neobičan u tome da bukvalno zna svoju cenu. Koštao je 133 dolara i 30 centi 1928. godine , kada su ga, kada je on bio beba od 18 dana, Rid i Fransis Olbi kupili u jednoj njujorškoj privatnoj agenciji za usvajanje. Njega je 12.marta rodila žena po imenu Luiz Harvi u Vašingtonu. Njegov otac ih je napustio i nije ih ni u kom smislu podržao.
Dete kome su dali ime Edvard Frenklin Olbi Treći je oduvek mislilo da roditelji koji su ga usvojili nisu bili odgovarjući staratelji za umetnički nastrojenog dečaka intelektualca koji je tvdio da je znao da je homoseksualac od svoje osme godine, ali oni su mu dali pozorišno nasleđe. Deda po kome je dobio ime je upravljao velikim lancem pozorišta.
Pitanja koja je nametnulo njegovo usvajanje-da li je možda imao brata ili sestru ili čak blizanca i da li je sklonost ka umetnosti i alkoholizam nasledio od svoje prave porodice- odzvanjaju kroz brojne slobodne, sterilne, nevoljene ljude u njegovim predstavama. U Delikatnoj ravnoteži, Ko se boji Virdžinije Vulf? i naročito u Kozi, postoje ljudi koje progoni osećaj da su uljezi, kao što je Olbija uvek mučio nepoznati dobitak na lutriji u detinjstvu, siroto nahoče je palo u ruke bogatstva i povlastica.
On je tvrdio da su mu Olbijevi dali novac pre nego ljubav, i da je ova porodična atmosfera možda uticala na njega sa pomalo snobovske hladnoće za koju su oni koji su ga upoznali rekli da je odbojna. Kada bi stupio u kontakt sa nekim, međutim, bio je vedar čovek, velikodušan i pristupačan, naročito u kasnijem periodu svog života, kada nije pio.
Foto: Achievement
Čak i tokom decenija treznog stanja, Olbi je po prirodi imao ratoboran i oprečan um i način ponašanja, bio je jedan od onih pisaca kojima drama pristaje kao oblik zato što dijalog proističe iz rasparve i suprotnosti. Priznao je da je igru „pridobij gosta” koja je opisana u Ko se boji Virdžinije Vulf? i sam igrao u stvarnom životu.
Potpuna sigurnost oko toga kako predstava treba da izgleda i zvuči ga je navela da napiše detaljna uputstva za nameštanje scene i izvođenje-tražio je da replika od samo četiri reči u Delikatnoj ravnoteži bude izveden tiho, tužno, surovo-i bio je besan kada je čuo da je glumac tražio da mu se scenario otkuca bez takvih olakšica. Znao je da bude i užasan sagovornik jer je, kao i njegov prijatelj Harold Pinter, toliko poštovao jezik da je pažljivo ispitao rečnik i premise svakog pitanja.
Čuvao je naročito neprijateljsku retoriku za kritičke i akademske teorije sa kojima se nije slagao, naročito za mišljenje da je drama Ko se boji Virdžinije Vulf? maskirala opis homoseksualne veze. Preduzeo je zakonske mere da bi sprečio da dva zaraćena para igraju četiri muškarca. Olbi se strogo držao toga da bi pisao o homoseksualcima da je hteo, ali tipično, kada su ga pitali za prisustvo homoseksualnog lika u Kozi, on bi izričito insistirao da je pre taj lik nego on sam doneo odluku o seksualnosti, ali izbor ovog lika da se otkrije je svakako obogatio predstavu.
Olbijeva netrpeljivost prema ispitivačima odražava nezalečene rane od pozorišne divljine, i fondacija Edvard F.Olbi će nastaviti da pomaže brojnim umetnicima koji imaju poteškoće u karijeri. Mora da je i sam Olbi nalazio zadovoljstvo u jedinstvenom prikazu svog pisanja, kao jedini američki dramaturg koga će verovatno njegovi naslednici predstaviti putem ponovnog izvođenja njegovih predstava napisanih u srednjem dobu, kao na primer Ko se boji Virdžinije Vulf? i Delikatna ravnoteža, i u kasnijem dobu- Tri visoke žene i Koza. Ako je pad u njegovoj karijeri bio ekstreman i vrtoglav, to se može onda reći i za uspone.
Izvor: Theguardian
Miljana je sasvim obična devojka, zaljubljenik u ljude, životinje i cveće.
