Foto: Creative Commons
Dominantni filmski žanrovi su određeni vrstom ljudskih emocija koje se aktiviraju gledajući filmove: ljubav u romantičnim, bol i tuga u tragičnim, smeh u komedijama, a strah u horor filmovima.
Horor filmovi su stvoreni da nas uspaniče, da u nama izazovu strah i nemir, da probude naše skrivene strahove, da otkriju naša najdublja osećanja i često imaju šokantan i zastrašujući završetak, zbog čega u nama bude strah da se prikazani događaji mogu stvarno desiti. Oni se centriraju na tamnu stranu života, na ono zabranjeno u društvu, na čudne pojave, nedovoljno poznate i neotkrivene, što film čini zanimljivijim uprkos strahu koji osećamo.
Njčešće se plašimo onog što ne razumemo, ne poznajemo ili smo od toga bežali zbog nekog davnog dečjeg straha. Filmovi su autorska tvorevina pojedinca, ali i proizvod opštih kulturnih i bioloških ograničenja koja film čine realnijim nego što zaista jeste. Upravo bazični pristup filmu i drugim audiovizuelnim medijima formiran je na našoj percepciji sveta, u kojem živa bića i prirodne sile izražavaju svoju moć.
Foto: Creative Commons
Veoma je bitan naš sud o događajima i naš doživljaj, koji upravo dovode do toga da naša osećanja budu pozitivna ili negativna. Bitna je percepcija stvari koje se događaju i nama i drugima, tj. koliko smo vešti da savladamo probleme i situacije u kojima se nalazimo i koliko smo spremni pomoći drugome u rešavanju istih. Zbog toga i događaji prikazani na filmu na različite načine utiču na nas. Ukoliko smo se našli u sličnoj situaciji u nekom trenutku života, film će izazvati snažniju emociju, nama blisku, i veća je verovatnoća da će nam se svideti.
Gledaoci neprestano asimiluju tok empatije sa likovima. Gledajući horor filmove mi se poistovećujemo. Zla strana je naš strah, a glavni junak smo mi, i iz tog razoga poželjno je da na kraju filma imamo razrešenje kako bismo osetili da i mi naš strah možemo prebroditi. Filmovi učvršćuju mentalni tok gledalaca prikazivanjem scena koje pokreću naše emocije i stimulišu naše mišljenje.
Predviđanje onoga što će se tek dogoditi i priprema za dolazak neočekivanog zbivanja užasa, mešavina straha i želje da otkrijemo događaje, mogućnost da se sukobimo sa nepredvidivim i opasnim, osećanje relativne sigurnosti, osećanje straha, nadmoći... Ovo su samo neka od zadovoljstava koje gledalac izvlači iz žanra horor filma. Zapravo, ova zadovoljstva čine da se osetimo moćno i da volimo strah koji film izazove u nama, jer na kraju uvek dolazimo do rešenja misterije.
Foto: Opušteno.rs 
Efekat ogledala
Efekat ogledala je ključna karakteristika horor žanra. Ovaj efekat podrazumeva da publika procenjuje likove i čudovista kao nemoralne i užasne. Priča angažuje gledaoca da se uključi u proces otkrića, obelodanjavanja dokaza, objašnjenja hipoteza, potvrda.
Horor filmovi nas u isto vreme i zabavljaju i plaše. Ono što je zabranjeno u stvarnom svetu, kao i pojave koje ne postoje, horor film nam prikazuje kao stvarne, kao nešto što se događa upravo tu, pred nama. Budi u nama znatiželju da dokučimo misteriju koja nam se prikazuje, da rešimo ponekada i bezizlaznu situaciju. Mi nismo stvarno ugroženi i zato svako na svoj način uživa u filmu.
Neki stručnjaci veruju da kada se u sigurnom okruženju suočite sa svojim strahom, i to više puta, on vam postaje „manje strašan”, manje stresan. Posebno ako je uz vas osoba kojoj verujete i koja vas podržava. Kontrolisan strah nam pomaže da naučimo više o sebi, šta nas pokreće, da razmišljamo šta bismo i kako bismo mi reagovali u odeđenim situacijama. Uprkos tome, ne bi trebalo terati sebe, a ni bilo koga drugog na pomisao da je imati i ispoljiti osećanja nešto loše, ma kakva ona bila. Zato slobodno plačite, smejte se, tugujte uz filmove onako kako samo vi to umete.
Jovana Ilić
