Za iSerbia portal, glumac Milan Kovačević govori o svom početku na daskama koje život znače, kao i o nekim svojim ulogama. Milan tokom intervjua kazuje o svojim radionicama sa decom i poručuje mladima kako u isto vreme biti uspešan u poslu i dobar čovek.
Šta je najvažnije što kroz radionice želite da naučite mlade?
Cilj mi je da naučim decu da vole prave stvari, pravu umetnost. Kroz radionice ih učim da pre svega slušaju, komuniciraju kao i da steknu naviku da što više čitaju. Zajedno pobeđujemo strah od bilo kakvog javnog nastupa, čak i ako je to obično odgovaranje matematike pred tablom. Sve to učimo kroz igru i razne radionice kako bi njima bilo lakše i prihvatljivije.
Koja je najvažnija lekcija za dobrog glumca?
Kroz ovu umetnost je najbitnije da se igra kao i da se pored te igre konstantno uči, usavršava, a i da se slušaju oni stariji i bolji glumci. Jako je bitno da se daje maksimum kolegama, ali da se isto to i očekuje od njih.
Imali ste ulogu inspektora u seriji „Selo gori a baba se češlja”. Kako ste došli u saradnju sa Radošem Bajićem?
Do tada nisam nikada imao prilike da sarađujem sa Radošem Bajićem. Nisam imao nikakav kontakt sa njim, a nisam ni išao na kasting. On je video moju biografiju i sliku, a moj lik mu je odgovarao za ulogu. Tako sam je i dobio. Bio sam prezadovoljan saradnjom , a ta uloga mi je mnogo značila kako bih osetio duh snimanja serija.
Kako ste dobili ulogu u filmu „Ringeraja”?
Jednom prilikom na četvrtoj godini Akademije sam igrao predstavu „Parče noći” Đorđa Milosavljevića. Tada je on pisao scenario za „Ringeraja” i bio mu je potreban glumac za film. Svideo mu se moj karakter i izgled koji mu je baš takav i trebao za tu ulogu. Ta uloga je bila bitna za moju karijeru i to je bio moj prvi igrani film, moja prekretnica.
Kada ste bili sigurni da su daske koje život znače ono čime biste voleli da se bavite?
Ne sećam se tačnog datuma, ali se sećam da je bila 1994. godina. Uvek sam bio dete za matematiku, završio sam srednju Elektrotehničku školu i želeo sam sa tim da nastavim. Gluma mi je bila usputna strast. Jednom prilikom osvojio sam razne nagrade na jednom festivalu i tada me je jedan profesor pitao da upišem Akademiju jer mu se mnogo svidelo ono šta radim. Nisam ništa od toga ozbiljno shvatao, pa sam otišao na upis sa istom tom pesmom i tim monolozima koje je već profesor čuo. I tada me je on odbio jer je želeo nešto novo i više od mene. Kada sam video koliko to ljudima znači, koliku su tremu imali pred upis, shvatio sam koliko to znači. Odustao od elektronike, posvetio se glumi i naredne godine upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Tada sam bio siguran da je moja želja da budem glumac.
Koliko Vam znače kritike koje dobijate?
Dosta mi znače kritike koje dobijam, ali kada sam bio mlađi, nisu mi nikako prijale. Uvek sam voleo da me pohvale. Danas me pohvale ne zanimaju, samo kritike. Kada mi kažu da sam nešto dobro uradio, zahvalim im se i zamolim da mi kažu ono što ne valja. Vremenom sam naučio da razlikujem dobronamerne savete od onih loših, a naučio sam i od koga se prihvataju saveti, a od koga ne.
Šta je Vaša motivacija?
Moja motivacija je da uvek mogu bolje, da uvek mogu više, kao i da upoznajem sebe i istražujem što više mogu.
Sada, kada ste već oformljeni glumac koji ostavlja nešto iza sebe, šta želite da poručite mladima koji žele da se bave glumom u Srbiji?
Put glumaca u Srbiji je trnovit i težak, a gluma je jako komplikovan posao.
Ukoliko nešto žele jako, svaku prepreku će preći. Najbitnije je da uvek uče i napreduju, da se oslobode straha i da nikada „ne idu preko kolega”.
