Predrag Gosta - muzički ambasador Srbije u svetu
Zvanični sajt

Tokom  uspešne karijere održali ste koncerte svuda po svetu, ali ste se iznova vraćali u Beograd.  Po čemu je naša publika specifična?


Ovo je grad u kome sam rođen, u kome sam odrastao, i to je jedan od razloga zašto volim da se vraćam ovde. Druga stvar je to što osećam da su naši ljudi izuzetno zainteresovani za razvoj rane muzike i mladih talenata i ja osećam potrebu da budem prisutan ovde, i da kroz rad pomognem drugima (kao što su u prošlosti drugi meni pomogli), i da posle četrdeset godina, koliko postoje neki ansambli, pokušamo da stavimo Beograd i scenu u Srbiji na mapu sveta. Mislim da u ujedinjenoj Evropi imamo velike šanse, i da zaslužujemo da budemo prisutni na svetskim scenama. Nadam se da ćemo u tome uspeti.

Skoro ste bili dirigent u Švajcarskoj. Možete li nam preneti utiske o tim koncertima?


Ja sam nedavno bio angažovan od stane opera-teatra u Bielu i Solothurnu, kao dirigent za potrebe Mocartove opere Lucio Silla, i to je bilo izuzetno iskustvo s obzirom da su Švajcarci izuzetno organizovani. Kad govorim o muzici, kao i drugi severniji narodi, biću slobodan da kažem da su hladniji u pristupu. Ali verujem, pre svega, da od dirigenta zavisi kako će performans da izgleda. Ja se nadam da sam preneo tu energiju. Uostalom, kritičari su proglasili upravo tu operu za vrhunac švajcarske operske sezone. Verujem da sam u tome uspeo, i da je to bio razlog zašto sam primio poziv da dođem ponovo. U martu ove godine počinjem ponovo da radim na još jednoj ranoj Mocartovoj operi, a to je Mitridate, re di Ponto.


Završili ste OŠ „Skadarlija“, Treću beogradsku gimnaziju, muzičku školu „Mokranjac“, onda ste se školovali na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, pa na Trinity koledžu u Londonu, pa Atlanta... Trinity ste završili 1998. godine, kada u Srbiji nije bilo plodno tle za muziku kojom se bavite. Gde ste, pored toga, našli motiv da toliko ulažete i ostvarite svoju karijeru?


Osnovao sam New Trinity Baroque 1998 godine,  dok sam još bio student u Londonu.  Išao sam u vojsku 1991 godine, pred konflikte, prolazio sam kroz period inflacije i čekanja u redu za kupovinu osnovnih namirnica. Bavio sam se solo pevanjem, i čembalo je bilo moja ljubav, nešto što me zaista interesuje. Koliko god je taj period bio čudan, baš sam se tih godina i najviše time bavio. 


U crkvi Svetog Petra smo pravili serijal koncerata rane muzike (koji je započeo '91-e), i nekako, situacija me je terala da odem odavde. Sa druge strane, želja za bavljenjem muzikom mi je zacrtala pravac kuda da idem. Hteo sam da studiram baš ranu muziku, rekli su mi da to nije moguće, da se fokusiram na barok reimo... Danas je to malo drugačije, postoji odsek za interpretaciju na svim tim koledžima. 


Postoji splet okolnosti, želja da se ide, prošao sam audicije na sva tri koledža na koje sam se prijavio. Izabrao sam Trinity, zato što su me tako posavetovali neki od mojih profesora i mentora. Ema Kirkbi i Entoni Ruli su sami rekli da bi Trinity bio bolji za moj razvoj, jer je Henderson, koji je vodio letnju školu u Dartingtonu, tamo bio dekan. On je pomogao tom stipendijom ne samo meni, već i Predragu Đokoviću i Gordani Kostić, koji su iste godine sa mnom otišli. Nakon toga sam išao dalje u Ameriku

Zaista je impresivno, ostvarili ste svoje snove... Da li postoji neki san koji niste ostvarili, a tako ste želeli?


Ja imam mnogo snova, snevam non-stop, i čim jednu stvar završim, to me tera da sanjam o drugim stvarima. Sigurno da ima snova koje nisam još ostvario, a koje sam siguran da ću ostvariti. Čvrsto verujem u pozitivnu energiju, da smo sami krojači svoje sreće i da sami projektujemo šta će se desiti. Ako ćemo o muzici, to je da serijal rane muzike u holu Kolarca bude češći, sve više ljudi da se skupi, tako da možemo da pređemo u veliku salu i napunimo 850 mesta ljudima koji žele da slušaju barok.

Da niste muzički obrazovani, čime biste se bavili?


Kao mali sam hteo da budem pilot. To sam donekle ostvario, u Americi sam krenuo na časove letenja. Zanima me advokatura i pravo, to je nešto u čemu uživam. Volim da glumim drvenog advokata. Bez diplome sa ljudima raspravljam o nečemu. Okuražilo me je to što u poslednjih nekoliko godina, kada sam morao da idem na sud (otac mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći, osiguranje nije htelo da da pare pa sam odlučio da napišem pismo), pa stvari druge prirode (kućni savet u zgradi). Osećam da mi ta strana pregovaranja ide. 


Možda bih se bavio diplomatijom... Bavio sam real nekretninama, to je nešto što me zanima. Prodavao sam kuće i sakupljao instrumente, to je bio način  da za što manje vremena sakupim što više para. Moj profesor kaže da treba da za što manje vremena zaradiš što više para, da bi mogao da se baviš onim što voliš. Teleman je bio pravnik, Bah je rekao sinovima da studiraju pravo, a da ne budu kao njihov otac. Oni su studirali pravo, ali igrom slučaja bili su talentovani, pa je jedan postao kompozitor kod Fridriha Velikog u Berlinu na dvoru, a drugi kod kraljice Engleske kao njen lični kompozitor... Ali su završili prava!

Vi se već sada na neki način bavite međunarodnim odnosima: dobar ste ambasador Srbije u svetu.


Na neki način je to istina. Muzika je univerzalni jezik kojim komuniciramo. To i jeste jedna od stvari koje kroz muziku mogu da obavim.


Za kraj, da li imate savet za mlade koji se bave neuobičajenim poslovima, koji imaju jako dobru ideju? Kako da istraju, da ostvare uspeh? Koja je to osobina koja se krije iza uspeha, a drugi o njoj ne govore?


Nemojte da vas iko pokoleba. Bežite od onih koji sumnjaju u vas, i idite čvrsto napred. Savet uzimajte od onih koji ne teoretišu, već znaju to iz prakse.