Preuzeta fotografija iz monografije spomenika sa Solunskog fronta Ovu spomen ploču na česmi su sagradili vojnici Prve čete, drugog bataljona, četvrtog puka, srpske armije.
Borbe koje je srpska vojska vodila na Solunskom frontu, od leta 1916. do jeseni 1918. godine, dovele su do velikih gubitaka. Poginuli vojnici i starešine sahranjivani su neposredno iza borbene linije, bez sanduka, sa drvenim krstačama na kojima su upisivani lični podaci svakog pojedinca. Umrli ranjenici i bolesnici u poljskim bolnicama i zavojištima, sahranjivani su u mestima gde su bile te ustanove. Posle proboja Solunskog fronta 1918. godine srpska vojska munjevitom brzinom oslobađa svoju zemlju. Nakon završetka rata, groblja (njih oko 250), koja su se nalazila na teritoriji Grčke su eshumirana a kosti prebačene na Srpsko vojno groblje na Zejtinliku. Prema nekim spiskovima iz 1921. godine (arhiv Jugoslavije), postojalo je 81 groblje na kojima je bilo od jednog do 684 sahranjenih i skoro 4000 pojedinačnih vojnih grobova na padinama planina Nidže (čiji je najviši vrh Kajmakčalan). Stanje preostalih srpskih vojnih grobalja na ovom područiju je toliko loše da gore ne može biti. Groblja su zarasla u trnje, divlje drveće i šiblje, i neka je nemoguće naći bez pomoći lokalnog stanovništva - lovaca.
Stanoje Stojković, predsednik Udruženja za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakčalan“ objašnjava: “Posle osvajanja Kajmakčalana i oslobođenja Bitolja uspostavlja se linija fronta i to pravcem: s. Snegovo, između sela Raštani i Krklino, Pelagonijskom ravnicom između sela Trap Budakovo, tampon zona s. Meglenci, kota 1050, iznad sela Makova u blizini sela Rapeša, prelazi Crnu reku, Gruniški Vis, između sela Budimirci i Gradešnice, Miletina kosa i izlazi na Sokolov Vrh. Tada je oslobođen prostor od oko 1600 kvadratnih kilometara. Na ovom prostoru u skoro svakom selu postoji groblje srpskih ratnika.”
Mnoga groblja se više i ne mogu pronaći. To su ona koja su na humkama imala samo drvenu krstaču. Drvene krstače su odavno istrulile i trag groblja se izgubio. Grobovi koji su imali metalne krstače još se mogu pronaći. Nadgrobne spomenike od kamena, klesali su sami ratnici u periodu 1917. i 1918. godine „živ za pogunulog druga“. Na nekim spomenicima piše da spomenik podiže rodbina ali takvih ima malo.
Slika 1. Stanje srpskog vojničkog groblja koje nikad nije održavano.
Slika 2. Prikaz pojedinačnih nadgrobnih spomenika.
Na svim srpskim vojnim grobljima nadgrobni spomenici su mahom pali na zemlju.
Ograda od bodljikave žice i drvenih stubova odavno nema. Sreću se ostaci bodljikave žice u malim parčićima, dok su veći deo meštani iskoristili za ograde oko svojih domaćinstva. Sva ova groblja su groblja neznanih srpskih junaka. Nažalost, nema tačne evidencije ko je sahranjen i koliko njih je sahranjeno na ovim vojnim grobljima. Mnogo decenija je prošlo od završetka Prvog svetskog rata a ova groblja niko nije obilazio niti čistio.
Na područje Kajmakčalana retko se dolazi, tek poneki planinar ili članovi patriotskih udruženja. A nekad smo se ponosili velikim pobedama srpske vojske udružene sa saveznicima u Prvom svetskom ratu. I danas poneko, kad mu to zatreba, pozove se na naše junake i velike muke koje su podneli na planini Nidže, čiji je Kajmakčalan najviši vrh, nekad na granici Srbije i Grčke, danas na razmeđu Makedonije i Grčke. Stanoje Stojković objašnjava kako je došao do ideje da organizuje odlaske na Kajmakčalan sa, kako kaže, zadatkom da se urede i očiste srpska vojnička groblja koja su bila zaboravljena od onih koji nisu smeli da ih zaborave:
„Priča je počela 2008. godine, kada sam kao planinarski vodič sa 50 planinara iz Srbije vršio uspon na najviši vrh planine Baba, Pelister (2601 m nadmorske visine). Tada mi je prišao jedan krupan čovek i potapšavši me po ramenu upitao zašto vodim srpske planinare na ovu planinu a ne na Kajmakčalan, gde su kosti srpskih vojnika koji su dali život za slobodu Srbije. Pitanje me je iznenadilo i dok sam razmišljao šta da mu odgovorim on je dodao da na Kajmakčalan retko ko ide a skoro niko ne obilazi srpska vojnička groblja kojih ima na desetine. Domaćin mi je zatim objasnio da su ta groblja zarasla u prašumu, i da u pojedina niko nije kročio više od 90 godina. Zapanjen onim što mi je rekao upitao sam ga šta čini naša država po tom pitanju. Rekao je - ništa.“
Slika 3. Jedan od bolje očuvanih spomenika, nakon čišćenja groblja – Lokacija Skočivir.
Slika 4. Centralni spomenik na srpskom vojnom groblju u s. Grunište, u toku čišćenja. Gornji deo spomenika je pao, treba ga podići i cementirati. Tekst na spomeniku: 1914-1918, Svojim palim drugovima, Moravci.
Nakon desetak dana po povratku sa ovog planinarenja, Stanoju je od domaćina stigao CD sa fotografijama nekih od srpskih vojničkih grobalja. „Razgledanje fotografija sa CD izazvalo je u meni veliku tugu. Istog trenutka sam odlučio da moram nešto da učinim po tom pitanju.“, priseća se Stanoje. Prvu akciju organizovao je 2009. godine zajedno sa Udruženjem ratnih dobrovoljaca, 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca, a uz malu finansijsku pomoć beogradske opštine Stari grad. Sa ekipom od 29 planinara i članova ovog udruženja otišli su u selo Skočivir, koje je 40 km udaljeno od Bitolja i smestili se u bivšu karaulu JNA, od koje je jedan planinarski klub iz Skoplja napravio planinarski dom.
U selu Skočivir nalaze se dva srpska vojnička groblja, jedno iza mesne crkve pored mesnog groblja a drugo na desnoj obali Crne reke na putu za Kajmakčalan udaljeno oko 1500 metara od sela. Domaćin je predložio da se očisti groblje iza crkve. Groblje je zauzimalo nešto manje od pola hektara i bilo je toliko zaraslo u prašumu da se u njega nije moglo ni ući.
Slika 5. Ulaz u groblje je morao prvo da se prokrči – Lokacija Skočivir
Slika 6. Pogled na groblje iz druge pozicije, vidi se ograda od žice – Lokacija Skočivir.
Slika 7. Izgled groblja posle čišćenja. Ostavljeno je dosta stabala za hladovinu – Lokacija Skočivir.
„Spomenici se nisu mogli videti od šiblja i trnja. Morali smo da angažujemo dva meštanina sa motornim testerama da nam pomognu. Nakon dva dana rada uspeli smo da očistimo 2/3 površine. Isečeno je desetine kubika drveta. Većina spomenika bila je pala na zemlju. Neki su bili prekriveni i zemljom pa ih u prvi mah nismo ni primetili. Bilo je mnogo zarđalih metalnih krstova ali bez obeležja. Nekoliko grobova bilo je raskopano. Tužna slika.“, opisuje Stojković.
Slika 8. Ovde su sahranjena zajedno tri ratna druga – Lokacija Skočivir.
Slika 9. Ostaci zarđalih i polomljenih krstača, bez obeležja – Lokacija Skočivir.
Te iste godine je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku obećalo da će opredeliti određena finansijska sredstva da se to groblje ogradi i konzervira. Do dana današnjeg groblje nije ograđeno niti konzervirano. Prema nekim podacima tu je sahranjeno oko 500 srpskih ratnika. Ređale su se akcije koje je Stanoje Stojković sa prijateljima planinarima organizovao svake godine. Očišćena su groblja u mestima: Živojno, Grunište, Bač, Trnovo-Studena voda, Petalino i dr.
Ambasada Republike Srbije u Makedoniji je, u njihovu čast, posle svake završene akcije čišćenja, organizovala svečanu komemoraciju na srpskom vojnom groblju u Bitolju. Kako kaže Stojković: „To je bilo njihovo priznanje za naš rad, ali se na žalost na tome svaki put završavalo. Nikad nikakvu pomoć od Ambasade nismo dobili. Interesantno je da niko iz naše Ambasade do sada nije našao za shodno da nas obiđe u toku akcije, da vide u kakvom su stanju groblja i da nas podrže. Mi to radimo iz ubeđenja, kao patriote o svom trošku. Ne trošimo državna sredstva. Jednom nam je bivši ambasador Tomislav Đurin obećao da će nam platiti prevoz džipovima do vrha Kajmakčalan. Ostalo je, kao i uvek, na obećanju. Moram da napomenem da u poslednjih desetak godina nijedan naš ambasador u Makedoniji nije bio na vrhu Kajmakčalana. Zamislite, hrvatski ambasador jeste.“
Da bi omogućio odlazak i učešće na ovoj akciji i onima koji nisu članovi planinarskih organizacija Stanoje Stojković osniva Udruženja za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakčalan“. To se, kako kaže, pokazao kao dobar potez - na akcije su se javljali pojedinci i grupe iz cele Srbije. Jedan od glavnih ciljeva Udruženja je uređenje i čišćenje srpskih vojnih grobalja. Što se tiče područija Kajmakčalana, Stojković navodi da bi dugoročno gledano hteli da urade i veće projekte: obnova spomen ploče gde je poginuo Vojvoda Vuk (čiji se spomenik nalazi u parku kod hotela Palas u centru Beograda), i spomen kosturnice (koja nikada nije završena zbog smrti Kralja Aleksandra Karađorđevića) gde je bilo u planu da se prenesu preostali ostaci vojnika sahranjenih u ovom područiju.
Udruženje i ove godine od 10. do 17. septembra organizje odlazak u Makedoniju sa zadatkom da pronađe i očisti groblja koja su zaboravljena i prepuštena zubu vremena, i da popiše imena tamo gde je to moguće videti. Ovo se odnosi i na pronalaženje i uređenje vojne spomen česme na Miletinoj kosi, podno vrha Kajmakčalana, prema Studenoj vodi. Na ovoj spomen česmi je neveštom rukom Srpskog vojnika, na mermernoj ploči ispisan stih:
„Minuće godine, vekovi će proći, ali tebi „česmice“ neće niko doći.
Al’ doći će seni palih drugova, da svojim žuborom,
urlikom vukova, treskom gromova, odjekom lugova,
pevaju slavu srpskih pukova. 1917“
Više informacija možete naći na Facebook stranici udruženja. Svi zainteresovani koji hoće da se priključe akciji mogu kontaktirati udruženje na telefon: 062211017 Stanoje Stojković ili na mejl udruženja: udruzenje.kajmakcalan@gmail.com.
Fotografije prikazane u ovom tekstu su snimili sami učesnici akcija.
