Jednostavna, simpatična srednjoškolka iz Inđije po potrebi postaje jedna od najboljih svetskih modela, što dokazuje osvojenim sedmim mestom na izboru za Svetski top – model, u Bejrutu 2012. godine. Putovanja, takmičenja i glamurozne fotografije dokazuju da ona živi san mnogih devojaka, ali najinteresantnije je da ona sama to nikad nije sanjala. Međutim, kad se jednom upustila u sve to, priznaje da uživa, i jedva čeka da ode na neko novo putovanje.
Upravo se vratila iz Istanbula, gde je postala poznata celoj Turskoj, zahvaljujući kampanji za “Turkcell”, vodećeg mobilnog operatera.
Koliko se razlikuje rad ovde i u inostranstvu?
U Srbiji ima malo modelinga. Ja uglavnom ne radim ovde, ne idem na kastinge, jer u Srbiji je sve to drugačije, ide preko veze... Zna se ko radi revije, uglavnom su to iste devojke. Nema posla, pa nema toliko ni potrebe za novim devojkama. Ova snimanja za kataloge, što ja radim, ne nude se, toga ovde nema. U inostranstvu je isplativije, ali velika je konkurencija.
Voliš li svoj posao?
Volim. Volim putovanja. Volim kada si sam na svome. Volim fotografije, najviše one “fešn” za novine, zato što su drugačije. Istanbul sam veoma zavolela, nakon četiri meseca ja već razumem njihov jezik… Drugačije je, ali brzo sam se navikla na njihov način života, na hranu koja je odlična.
Sa nekim ljudima provedem dva meseca, stalno smo zajedno, pričamo o svemu, I jednostavno, postanemo bliski. Bukvalno, to su mi sada najbolje drugarice.
A i taj momenat, kada izadjem pred publiku, I sve me gledaju, fotografišu, taj osećaj je neopisiv.
Kako si doživela takmičenje u Bejrutu?
Uživala sam tih mesec dana. Dobijali smo sve što poželimo. Vremenom mi je postalo naporno, naporna mi je bila čak i ta uniforma koju smo nosili svaki dan. Ali na samom takmičenju, to kada me prozivaju, kada predstavljam Srbiju, to je vredno da zaboravim na sve. Na kraju sam osvojila titulu “mis tinejdž” i sedmo mesto. Sada tek shvatam koliko je bilo lepo tamo.
Zanimljivo je da nisi oduvek htela da se baviš modelingom.
Nisam htela da se bavim time. Nikad. Ali jedna manekenka iz Inđije, koju sam slučajno upoznala, preporučila mi je agenciju. Nisam to želela. Da me mama nije nagovorila, verovatno ne bih ni otišla. Još kad su mi rekli da moram na časove, to mi se nije dopalo… Mislila sam, nije to za mene. Ali na kraju, kada sam pogledala svoje prve fotografije, oduševila sam se! Tada sam odlučila da hoću da se bavim modelingom.
Šta je to što je tebe izdvojilo?
Na kastinzima, mnoge devojke su prepotentne, ili namrgođene. Ali ja sam nasmejana, kao i inace u zivotu, I trudim se da budem opuštena, pozitivna. Moj buker ima obicaj da kaze da ja sve dobijam”preko očiju”. U svemu tome važna je i sreća. Otišla sam na kasting, nisam ni znala za šta, a dobila sam posao i osvanula na bilbordima po celoj Turskoj!
Koliko se sve promenilo kada si postala model?
Ljudi me drugačije doživljavaju. Kada sam bila u prodavnici sa mamom, prodavačica me je prepoznala na naslovnici “BLIC Žene” i razglasila je to svima.
Za one najbliže, i dalje sam ista. Imam dve mlađe sestre, ali one me uopšte ne doživljavaju kao modela. Za njih sam samo sestra, i to je to. Ali dosta devojaka mi se javlja za savete, preko fejsbuka. Pitaju me šta jedem, šta pijem, kako sam tako mršava, kako sam uspela... Imponuje mi to, kada žele da budu kao ja.
Preporučuješ li devojkama da se bave modelingom?
Često mi se javljaju mladje devojke, od jedanaest – dvanaest godina, ali ne preporučujem. Možeš ti tada nešto uraditi, ali nije to to. Uopšte ne žalim što sam krenula sa šesnaest godina, i mislim da je tek sada to ono pravo. Svakodnevno mi postavljaju pitanja, ja odgovorim na koliko stignem… Ali, svako ko želi, treba da proba. Može se raspitati na stranici agencije, ili otici na kastinge.
Šta je najteže sa čim se susrećeš u svom poslu?
Mnogo je to težak posao. Svi zamišljaju da je to lako. Predrasuda je mnogo. Ne volim kad mi neko kaze: “Ma to je lako, samo odeš da se slikaš” . Ceo dan sam na snimanju, nema pauza, jedna za ručak, i odmah nastavljaš… Stav, pogled, sve se to mora naučiti i uvežbavati. Za jedno snimanje morala sam, pod temperaturom, da letim u Izmir, i ceo dan da radim. U ovom poslu nema “bolesna sam” ili “ne mogu”… Najteže je to što nekad nemam vremena da spavam, ili da se čujem sa svojima. Ljudi u poslu su naporni, neki čak smatraju da smo mi robovi, samo traze još, prelaze na sledeće... Ne shvataju da nam treba odmor. Ali nikad nisam zažalila sto sam se upustila u sve to.
U ovom poslu teže je devojkama koje same dolaze u strane agencije. Nemaju nikog da im pomogne.
Koji je tvoj glavni cilj u modelingu?
Želim da radim u Braseloni, da vidim grad. Španija, španski jezik, meni je to divno… To mi je velika želja. Nemam neke posebne ciljeve, za sada. Ne planiram da mi ovo bude glavni posao. Smatram da ako ne uspeš nešto baš veliko, ako ne uđeš u neku veliku kampanju, od modelinga ne može da se živi. Eventualno da si stalno na putovanju. Sada mi ovo dobro dodje. Imam lepa iskustva, mogu da proputujem svet… Ali škola mi je na prvom mestu, planiram da upišem fakultet, najverovatnije španski jezik.
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
_thumb2.jpg)
