Упишеш факултет. Намера ти је да студираш оно што волиш. А шта друго дете од осамнаест година и зна? Шта оно зна шта је Биро за запошљавање, оглас за посао, радно искуство? Решило пиле мамино да учи, да студира, да се усавршава. Ако, нека га, паметно је оно, биће посла кад заврши, биће боље. И тако ти упишеш оно што волиш. Чујеш ту и тамо, већ на почетку студија, да можда то баш и није перспективно, да има већ много таквих као што си ти без посла, али надаш се. И учиш. Па зато јеси на студијама, да завршиш факултет и радиш оно што волиш. Тражиш неки посао док студираш, неважно који, па чак можда и зарадиш по који динар од конобарисања, промоција, шетње по солитерима и продаје разноразних услуга разноразних фирми. Упознајеш нове људе, шириш контакте пријатеља и завршаваш факултет.
У међувремену схваташ да таквих као што си ти има заиста много и да су без посла. Сазнајеш и шта је Биро за запошљавање и шта је оглас за посао. Али све је то далеко од тебе. Па, ти и даље учиш. Безбрижно живиш у свом свету књига, у свету у коме је једина брига како ускалдити журку коју пријатељи праве и испитни рок који се приближава. А све то о чему други причају, о чему слушаш на телевизији, то како је незапосленост све већа, како не само да људи не могу наћи посао, већ их све више остаје без њега, далеко је за тебе. А и док ти завршиш факлутет мора нешто да се промени. Ионако студираш оно што волиш.
Приближава се и крај студија. Сад је време да тражиш посао. Одавно већ знаш шта је Биро за запошљавање, оглас за посао и шта је радно искуство. Листаш те поменуте огласе на све стране. Нема ничега за тебе. Како је могуће да људи тог занимања ником нису потребни? Па зашто се онда уопште и школује такав кадар, питаш се. Ипак, не одустајеш. А и ником није добар посао у струци са неба пао. Има таквих прича као твојих колико хоћеш. Мораш само још да се трудиш.... И даље нема ничега. Па добро, треба ти искуство. Окрећеш стране на оне са огласима за волонтирања, праксе, јер мораш прво мало да се калиш. Видеће већ неко колико вредиш.
Готово студирање. Стигла диплома. Прославе, лумперај, сви поносни на тебе. Сада си оно што си читавог живота желео да будеш. Прође и та еуфорија. Опет се враћаш на огласе. Опет листаш на све стране. Искуства у волонтирању у струци имаш. А имаш и диплому. Само немаш посао. Чини ти се да нешто не ваља у тој причи.
Питаш се, да ли је могуће да си џаба учио, јер посла нема. Ма немогуће да ће сав труд тек тако пасти у воду, ипак не одустајеш. Уписаћеш мастер који волиш, а док завршиш, већ ће се нешто променити на боље.
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
