Књига Бојана Панџе "А знаш ли ти јадан да смо ми ође за окултно задужени?" у издању Центра за либертетске студије кружи по андреграунд сцени још од 2011, али овде се ради о андерграунду андерграундова - Панџина "циљна група" су они који воле документарце, али не било какве документарце, већ ретке, скоро недоступне, и - не само то.
Autor: Јована Димитријевић
У питању су документарци о правим чудовиштима, серијским и масовним убицама. Хорор овде није у машти, већ је вро стваран, како Панџа каже, ради се о веома људским зверствима. Осим њих, ту су и разни други особењаци и занимљиви ликови.
Свако поглавље описује по један филм, а све их веже заједничка нит - борба са сопственим демонима кроз покушај разумевања туђих. Панџа и не прави отклон према "другима" и не труди се да испадне зрелији, бољи или прилагођенији него ликови из документараца. Он води читаоца кроз све те ликове, укључујући и сопствени, обгрливши га као друга и оно што највише изненађује у овој књизи која описује насиље је то што она уопште није насилна, него ствара некакву пријатељску атмосферу. Слично као у групи самопомоћи.
Далеко од тога да уљуљка читаоца, Панџа без имало политичке коректности успева да пробуди бунт и штиво које је настало у сумаглици гутања филмова и лекова, узбудљиво је, брзо се чита и са уживањем.
За мене лично је било откриће да је Вернер Херцог, редитељ "Носфератуа" са Клаусом Кинским у главној улози, у ствари прави шампион у снимању документараца у немогућим условима. Силно сам се забављала читајући о односу Херцога и Кинског који је описан у Херцоговом филму "Мој најбољи друг".
На самом почетку књиге, значајан податак о женама редитељкама, "...и ту се баш види разлика између играних филмова и ових документарних, јер нема баш пуно значајних и признатих жена редитеља играних филмова у свету, или барем ја не знам за њих, док у документарном филму то све пршти. Уосталом, усудите се да погледате овај рад и све ће вам бити јасно. Ево, да узмемо само пример Джесике Ју и њеног генијалног документарца In the Realms of the Unreal (2004), ја мислим да је то сасвим довољно. Дакле, жене у документарном свету и те како имају своје заслужено место."
Заслужено место у Панџином срцу (и у књизи) имају Хелтер Скелтер убиства, тј. убиство глумице Шерон Тејт и њених пријатеља у вили на Сијело Драјву које су извршили чланови породице Менсон. Овај масакр тада трудне жене редитеља Романа Поланског и свих присутних те вечери, сматра се незваничним крајем шездесетих година. Људи су престали да праве журке и почели су да се боје хипика и закључавају врата. Ова прича не застарева и увек буди знатижељу, емоције, па и носталгију.
Читање ове књиге је као јурњава по америчком, још увек, Дивљем Западу са локалцима који праве барикаде и обрачунавају се с полицијом, серијским убицама који од људи праве фотеље, најлуђим колекционарима, тинејџеркама са Туретовим синдромом који их тера да стално псују, самоубицама, деци убицама, Дивајн, бескућницима, затвореницима, каубојима, сатанистима, тинејџерима масовним убицама, овисницима... Толико је сирова а лака за читање да је моје скромно читалачко мишљење да би ова књга, штампана у већем тиражу, била бестселер.
Бојан Панџа је један чудак и бавити се оним чиме се он бави у средини у којој сви покушавају да буду "успешни", својеврстан је успех. Остати бескомпромисан и свој заиста је вредно пажње и дивљења.
На Панџином blogu можете увек наћи свеже рецензије документараца.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
_thumb2.jpg)
