Autor: Јована Димитријевић
U pitanju su dokumentarci o pravim čudovištima, serijskim i masovnim ubicama. Horor ovde nije u mašti, već je vro stvaran, kako Pandža kaže, radi se o veoma ljudskim zverstvima. Osim njih, tu su i razni drugi osobenjaci i zanimljivi likovi.
Svako poglavlje opisuje po jedan film, a sve ih veže zajednička nit - borba sa sopstvenim demonima kroz pokušaj razumevanja tuđih. Pandža i ne pravi otklon prema "drugima" i ne trudi se da ispadne zreliji, bolji ili prilagođeniji nego likovi iz dokumentaraca. On vodi čitaoca kroz sve te likove, uključujući i sopstveni, obgrlivši ga kao druga i ono što najviše iznenađuje u ovoj knjizi koja opisuje nasilje je to što ona uopšte nije nasilna, nego stvara nekakvu prijateljsku atmosferu. Slično kao u grupi samopomoći.
Daleko od toga da uljuljka čitaoca, Pandža bez imalo političke korektnosti uspeva da probudi bunt i štivo koje je nastalo u sumaglici gutanja filmova i lekova, uzbudljivo je, brzo se čita i sa uživanjem.
Za mene lično je bilo otkriće da je Verner Hercog, reditelj "Nosferatua" sa Klausom Kinskim u glavnoj ulozi, u stvari pravi šampion u snimanju dokumentaraca u nemogućim uslovima. Silno sam se zabavljala čitajući o odnosu Hercoga i Kinskog koji je opisan u Hercogovom filmu "Moj najbolji drug".
Na samom početku knjige, značajan podatak o ženama rediteljkama, "...i tu se baš vidi razlika između igranih filmova i ovih dokumentarnih, jer nema baš puno značajnih i priznatih žena reditelja igranih filmova u svetu, ili barem ja ne znam za njih, dok u dokumentarnom filmu to sve pršti. Uostalom, usudite se da pogledate ovaj rad i sve će vam biti jasno. Evo, da uzmemo samo primer Džesike Ju i njenog genijalnog dokumentarca In the Realms of the Unreal (2004), ja mislim da je to sasvim dovoljno. Dakle, žene u dokumentarnom svetu i te kako imaju svoje zasluženo mesto."
Zasluženo mesto u Pandžinom srcu (i u knjizi) imaju Helter Skelter ubistva, tj. ubistvo glumice Šeron Tejt i njenih prijatelja u vili na Sijelo Drajvu koje su izvršili članovi porodice Menson. Ovaj masakr tada trudne žene reditelja Romana Polanskog i svih prisutnih te večeri, smatra se nezvaničnim krajem šezdesetih godina. Ljudi su prestali da prave žurke i počeli su da se boje hipika i zaključavaju vrata. Ova priča ne zastareva i uvek budi znatiželju, emocije, pa i nostalgiju.
Čitanje ove knjige je kao jurnjava po američkom, još uvek, Divljem Zapadu sa lokalcima koji prave barikade i obračunavaju se s policijom, serijskim ubicama koji od ljudi prave fotelje, najluđim kolekcionarima, tinejdžerkama sa Turetovim sindromom koji ih tera da stalno psuju, samoubicama, deci ubicama, Divajn, beskućnicima, zatvorenicima, kaubojima, satanistima, tinejdžerima masovnim ubicama, ovisnicima... Toliko je sirova a laka za čitanje da je moje skromno čitalačko mišljenje da bi ova knjga, štampana u većem tiražu, bila bestseler.
Bojan Pandža je jedan čudak i baviti se onim čime se on bavi u sredini u kojoj svi pokušavaju da budu "uspešni", svojevrstan je uspeh. Ostati beskompromisan i svoj zaista je vredno pažnje i divljenja.
Na Pandžinom blogu možete uvek naći sveže recenzije dokumentaraca.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
