Ако немаш ништа лепо да кажеш, онда ћути

Autor: Драгана Миловановић

- Види је на шта личи, па ја да тако изгледам не бих смела да изађем на плажу!

Свим савршено грађеним женама и онима које се тако осећају треба упутити јавно извињење што морају да гледају све несавршено грађене жене и оне које се тако осећају.

- Како ли је он то зарадио - чујем коментар о младићу који црвеним јагуаром пролази поред старог аутобуса ГСП-а.

Богаташима не би ништа фалило да се мало прикрију.

Иако, кад мало боље размислим, ја не знам да ли тај момак вози та скупоцена кола на неки филмски сет. Не знам да ли је та буцкаста девојка скоро веома смршала и коначно се баш добро осећа у свом телу. Не, они су се мени замерили и треба то јавно нагласити.

Невероватно је колико чудних, неочекиваних прича прочитамо сваки дан у новинама, са колико невероватних животних драма суочимо, а опет мислимо да све знамо, посебно о другима. Начин на који читамо људе на прву лопту је готово увек осуђивачки – нешто им пребацујемо, за нешто кривимо, некако нам сметају, а у ствари их ни не познајемо. Спремни смо да их пажљиво посматрамо и анализирамо, али не и да их погледамо у очи и питамо шта имају да кажу. Гледамо своја посла, али слободни смо да коментаришемо, чак вређамо? Живимо у кулама, једни поред других. Те куле немају прозоре, али ми имамо скенерски вид којим сазнајемо шта се дешава у туђим кулама.

Тако долазимо до сина великог српског богаташа који је одговоран за саобраћајну трагедију. Мали бахати сноб, зар не? Њега ће татица да спаси, је ли тако? Насловне стране се пуне без по муке, али и без секунде размишљања о томе како се он осећа, без провере шта се заиста десило. Сигурно је возио бесну мечку и газио све пред собом, малтене су нам шаптали новинари, као глумцима на сцени, који забораве текст. Можда је тако и било, али много више од онога што се десило и новинарске неодговорности да то тачно и поштено пренесу, брине ме брзина којом смо у то поверовали. Навикнути смо на лоше вести, па смо припремили одбрану – боље бити спреман на најгоре.

Осуђујемо друге јер су богатији, јер мора да су лопови, сиромашнији, јер су сигурно лењи, лепши, јер мора да су глупљи, ружнији, јер не брину о себи. Нема формуле којој не можемо пронаћи ману. Чему то? Да бисмо се осећали боље или да би се они, небитни, безвезни они, осећали горе?

Не заговарам хипи комуну, да сви једни другима пружимо руке пријатељства. Тражим само једно – поштовање туђег достојанства и личности онако како желимо да поштују наше. Чак и ако никога директно не повређујемо својим речима, не значи да је у реду да их изговоримо. Само размислите – има ли ваш коментар сврху? Ако не, водите се оним: ако немаш ништа лепо да кажеш, онда ћути.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti