Tweet
Ono što volimo izađe iz nas kad tad, a pun pogodak u svemu tome je ako se ta vrsta ljubavi pomeša sa upornošću i doslednošću. Gde bi nam bio kraj kad bi nas još pratila i sreća? O tome kako je porušila planine oko sebe i došla do toga gde je danas, priča nam Aleksandra Jakovljević iz Novog Sada.

Autor: Milica Savić

Pre nego što je otvorila svoj studio Crystal Canvas , morale su da se sklope kockice, prema Aleksandrinim rečima. Do tog momenta svojim drugarima iz škole crtala je radove iz likovnog i nakon nekog vremena počela je da shvata šta je ono što definiše njenu bit.

Odlazak u Njujork 2010. godine, gde je imala manju samostalnu izložbu na Medison aveniji, bio je presudan za nju u onom segmentu koji se tiče definisanja potencijalnih klijenata i odnosa sa njima. Nije Njujork bio jedina odrednica: stvarala je i u Milanu, pa se 2012. godine vraća u Srbiju. Radila je snoubord daske za firmu u Australiji, za wake board firmu iz Berlina, moram da navedem firme iz Londona, Kanade, rad sa Exit festivalom, Radiom 021 i tako dalje.

Pričala je Aleksandra za iSerbia o svojim životnim putešestvijima, o tome koliko je bitno rušiti planine oko sebe i na koji način, o momentima kada je pomislila da odustane, ali i dalje podvlači da se trudi da unese dinamiku i umetnos u svaki segment života.

Diplomirala si grafičke komunikacije, a prethodno si završila srednju umetničku. Kada si primetila da je umetnost ono čime želiš da se baviš? To nije bila medicina, ekonomija, gimnazija - ono što često mladi danas izaberu.

Još kao dete u zabavištu bila sam izdvajana kao talenat. To se kasnije provlačilo i kroz osnovnu školu gde sam prijateljima crtala radove iz likovnog. Tako da sam rešila da taj korak ka umetnosti napravim odmah po završetku osnovne škole i nastavim u smeru visoke umetničke edukacije.

Šta je ono što tebe najviše privlači u dizajnu, a šta je „druga strana medalje“?

Ono sto me oduševljava kod grafičkog dizajna i advertajzinga su sloboda izražavanja grafičkim putem, komunikacija, manipulacija i osvajanje. Sa grafičkim dizajnom dajete dušu i telo svom brendu, komunicirate sa ljudima na ulici putem plakata i bilborda, budite u ljudima osećanja, ulepšavate stvarnost, osećate se kao neka vrsta kreatora, Boga. Težak je i odgovoran to posao, kao i svaki koji podrazumeva rad sa ljudima. Pogoditi nečiji ukus, razumeti želje klijenta i prodreti u njegovu svet je ponekad najteži deo posla.

U Njujorku si pronašla svoj stil. Da li je Njujork pronašao tebe?

Jedna od stvari na koje sam posebno ponosna je izložba mojih ilustracija koja se dogodila u Njujorku i pokazala meni samoj da sa vrednim radom i ambicijom čovek moze da dospe na mesta o kojima je samo sanjao. Do tada nisam bila svesna svojih mogućnosti i talenta.

Dizajn u Beogradu, Njujorku ili u Milanu? Zašto?

Njujork, naravno. Zato što je mesto gde se ukršta najveći broj različitih kultura, gde su smešteni najveći muzeji i galerije, gde možeš na ulici da izraziš svoj talenat i to će biti poštovano, mesto gde se dizajneru nude neograničene mogućnosti ekspresije.

Nakon tog iskustva u inostranstvu i kod nas, da li je bilo teško da otvoriš svoju firmu, odnosno koliko je bilo teško znati tačno šta bi ponudila svojim potencijalnim klijentima?

Studio za dizajn se desio potpuno spontano - to je nešto što sam oduvek želela da ostvarim ali nisam imala plan. Dugogodišnje iskustvo mi je pomoglo u proceni vremena kad bi to bilo najbolje da uradim. Iako sam sve ovo priželjkivala ranije, kockice su se tek sad složile i više nije bilo bitno gde se nalazim i kakav je plan. Što se tiče same ponude klijentima, u dizajnu je jedino bitno da možeš da uradiš fantastičan posao koji će te kasnije proslaviti.

U kojim situacijama ti je bilo dosta i da li si u nekom momentu htela da odustaneš?

Volim da verujem da dizajn nije jedini talenat koji posedujem, pa odatle i nekoliko momenata u životu kad sam razmišljala o menadžmentu i odustajanju od dizajna. To su, uglavnom, bili perodi kada su ljudi usled velike novčane krize ukidali budžet za kreativnu promociju svojih firmi. U nedostatku posla, čovek se često dovodi u iskušenja i preispitivanja. Mislim da se to svakom bar jednom u životu dogodilo.

Na koji projekat si najviše ponosna?

Projekat na koji sam najvise ponosna je „Pain Club" (zamisao udruženja iz Nemačke) takmičenje između street art umetnika koje sam organizovala. Učesnici su bili ilustratori koji su došli iz cele Srbije, događaj je bio medijski propraćen i kasnije promovisan na stručnim sajtovima sirom sveta.

Da li su dizajn, fotografija – umetnost uopšte isplativi kod nas i kako bi motivisala i savetovala osobu koja želi da se bavi upravo onim u čemu ti danas „plivaš kao riba u vodi“?

Smatram da je potrebno da umetnost bude prisutna svuda i nadam se da će i kod nas dostići taj nivo koji odavno ima u Evropi i širom sveta. Trenutno nismo najbolje podneblje za bavljenje ovim poslom, ali moj savet buducim dizajnerima je da se upornošću, verom u sebe i kvalitetom planine mogu pomerati.


Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje.

Pročitajte i:

Svetlana Slijepčević: Ona, zaista, inspiriše!
Radite ono što volite, a ne šta drugi očekuju!
Stihovima lečio istorijske rane!

***

Ovaj tekst je nastao našom željom da mladi, koji imaju šta da kažu i doprinesu informisanosti i edukaciji naše omladine, prenesu svoje ideje i saznanja. Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari

VESTI