Александра Пајовић: Будите упорни и не одустајте!

Autor: Ana Kotur

ФОТО: Facebook

Александра Пајовиц је рођена у Краљеву 1992. године. Похађала је средњу економску школу, а онда се двоумила између Филолошког факултета или Факултета политичких наука, те је одлука пала на студије новинарства на ФПН. Од почетка прошле године самоиницијативно се јавила иСербиа тиму те је у жељи да сарађује постала Цоммунитy менаџер на друштвеним мрежама. Она је веома радна, а у овом интервјуу открива какви су даљи планови развоја сегмента за који је она задужена на iSerbia portalu, каква искуства је стекла током разних волонтирања и пракси, али ће вам испричати и своју ангедоту на разговору за посао цопyвритера.

Завршила си средњу економску школу у Краљеву. У којој години си схватила да заиста желиш да упишеш студије новинарства у Београду и шта те је највише привлачило?

Морам признати да сам још у основној школи схватила да ми писање „иде од руке“. Због тога сам желела да упишем гимназију, али сам се слушајући туђе приче као што су: „веома је тешко, гимназија ништа не значи без факултета“ и слично, одлучила за економску школу. Током средње школе сам се двоумила да ли да упишем српски језик и књижевност или новинарство. Након низа аргумената и противаргумената, избор је пао на Факултет политичких наука и новинарство и комуникологију. Иако се ово не може назвати перспективним занимањем и веома мали број новинара је факултетски образован, сматрам да нисам погрешила. Новинарство ме је увело у један сасвим нови, чаробни свет и омогућило многа незаборавна искуства – упознавање познатих и успешних личности, низ анегдота, велики број контаката и отворених врата.

Одувек ме је занимао осећај када допутујеш у други град и када једноставно хтела, не хтела, мораш да га упознаш. Какав си осећај имала и колико си била спремна у почетку за упознавање града, улица, нових људи?

Рођена сам у Краљеву. У односу на Београд, Краљево је кутија шибица. Због тога ми је пресељење у Београд веома тешко пало. Већина мојих пријатеља је уписало факултет у Крагујевцу, а ако томе додамо и то да сам била прилично несамостална - веровала сам да се храна сама спрема, да кућне потрепштине ничу саме од себе (смех), настаје хорор прича једног бруцоша. Најтеже ми је било да се навикнем на градски превоз, па сам неретко завршавала у непознатим деловима града. Ипак, тај период навикавања је трајао веома кратко, те сам се убрзо заљубила у наш главни град. Када оставите „осећај ушушканости“ код куће, схватите да је Београд као огромна пијаца – свега има, само треба да знате где да потражите. Убрзо су уследила нова пријатељства, љубавне приче, бруцошијаде, упознавање града и свих могућности које овај град пружа студентима – најразличитији попусти, едукације, семинари, конференције, журке и путовања. Мојој срећи није било краја!

Некако се увек прича да Београд нуди много веће шансе за успех, све је надомак, значајнија дешавања за друштво се углавном вежу за Београд итд. Да ли мислиш да би имала подједнаке шансе за успех и да си остала да живиш у Краљеву?

Као што рекох, новинарство не спада у ред перспективних занимања. То је нешто што радите из љубави, а не због новца. По природи сам веома оптимистична, али не и када говоримо о мом родном граду, где је шанса да радите као новинар и да заиста живите од тога - минимална. Била сам на пракси у једној краљевачкој телевизији и „из прве руке“ видела да је стање прилично алармантно – нема новца и техничких средстава и углавном се „пресипа из шупљег у празно“. Што се тиче других занимања, не бих могла да изнесем чињенице, јер нисам довољно упућена. О запошљавању у Краљеву знам само кроз приче својих другара, а оне су истоветне – нема посла! Све више људи напушта град у потрази за послом, што је поражавајуће за град који је некада био индустријски центар. Сетите се само „Фабрике вагона, Магнохрома, Јасена...“. Ипак, верујем да ће се стање променити уколико људи схвате да је време да „узму ствар у своје руке“ и изборе се за себе и свој град.

Сада си на мастер студијама маркетинга на ФОН-у. Претпостављам да волиш тај концепт пословања, али ме интересује шта је то пресудило да отпочнеш сарадњу са Извршним тимом иСербиа портала?

Као и већина студента, и ја сам запала у „кризу четврте године“. Наиме, била сам свесна тога да ускоро завршавам факултет, а немам ништа. Знала сам да ћу уписати мастер студије, али сам се бојала свог неискуства. Због тога сам почела да тражим праксе, волонтирање, посао... Након само неколико дана потраге, добила сам понуде за више пракси и послова. Једна од њих је била и за НВО и портал иСербиа. Већина људи је на ово одреаговало речима: „Боже, радиш за џабе“, али ја сам била веома поносна на себе. И ево, десет месеци након тога, могу да се похвалим бројним контактима, пријатељима и сарадницима, новим знањима и вештинама и у крајњој линији – послом, који сам добила захваљујући искуству, које сам стекла радећи за ову организацију.

Који су даљи планови развоја твог сегмента иСербие и шта ти је највећи изазов у раду на развоју ovog portala?

Планирам да научим што више о друштвеним мрежама, најразличитијим онлине алатима и апликацијама, СЕО оптимизацији, цопивритингу и слично. Свакодневно читам стручну литературу и блогове, гледам туторијале. Реч је о области, која се свакодневно развија и, ма колико мислили да знате, ваше знање никада није потпуно. иСербиа је непрофитна организација, чији је циљ да помогне младима да се запосле и остану у Србији. Због тога је највећи изазов успети у томе – свака запошљена млада особа је успех!

<�имг цласс="флоат" срц="хттпс://сцонтент-фра3-1.xx.фбцдн.нет/хпхотос-xтп1/в/т1.0-9/11351119_1099891193453293_1742372831600441960_н.јпг?ох=б442313е5д21фцц2ф38061637це173цц&ое=56ФФ9ДД9" />

ФОТО: Андреа Патаки

Била си на пракси у бројним новинским кућама и агенцијама, међу којима су Тањуг, Блиц и Политика. Каква искуства си стекла?

Једна од испитних обавеза на факултету била је и стручна пракса. Моја прва пракс, била је на Ка телевизији у Краљеву. Свидело ми се како ствари заиста функционишу и узбуђење и адреналин које доноси сваки нови радни дан. Због тога сам наставила да идем на праксе. Свака од њих ми је показала да новинарство није оно што вас уче на факултету, већ нешто много комплексније и узбудљивије. Тек тада се заиста и заљубите у ову професију. Научите да приволите људе да причају са вама, упаднете у безброј узбудљивих ситуација, изнова учите о сваком проблему, а у крајњој линији, све што радите, радите како бисте помогли својим суграђанима.

Цопyвритер се често помиње као ново и тражено занимање, а ти си се недавно запослила на тој позицији у једној фирми. Како ти се чини тај посао с обзиром на то да ти волиш ту уметност писања и изражавања које си, претпостављам, неким делом и учила студирајући новинарство?

Испричала бих једну анегдоту. Наиме, када сам била на интервјуу за посао у компанији у којој тренутно радим, један од чланова „жирија“ ме је упитао да ли знам шта је цопyвритинг. Нисам ни размислила, већ сам одговорила да не знам. Сви појединци „са друге стране стола“ су се погледали међусобно и насмејали. Тог тренутка сам обрисала целу своју замишљену будућност у тој компанији. Међутим, након неколико дана, директор компаније ме је позвао на састанак и поново поставио исто питање - овог пута сам се ја насмејала, јер на интервјуу нисам знала „фенси“ назив за нешто чиме се бавим већ годинама. Тачно је, то је данас веома популарно занимање, али оно постоји откад и интернет, само је добило ново, звучније име.

Као веома свестрану личност одликује те и стицање радних навика кроз различите врсте послова. Наиме, радила си у ресторану брзе хране, па ме интересује колико мислиш да посао који би ретко бирао неко ко је факултетски образован значи за неког младог, ко тек почиње своју каријеру?

Морам признати да никада нисам оскудевала ни у чему, али увек када сам пожелела „више“, тражила сам посао. Није ми било испод части да радим као секретарица, конобарица, промотерка и као продавачица у кинеском ресторану. Сваки од тих послова ми је омогућио да упознам бројне људе, стекнем нова знања и вештине и зарадим новац, који ми је и те како значио. Верујем да је боље радити било шта (морално и законски дозвољено наравно), него „седети код куће“, оскудевати и „кукати над судбином“. Мој принцип је једноставан – ради оно што можеш док не искрсне нешто боље. Због тога ми се дешавало да променим и по три посла у месец дана или да идем на два посла истовремено, али сам новац који зарадим трошила на своје образовање и усавршавање.

Очигледно је да за амбициозне и вредне људе увек има посла. Колико те и да ли те уопште нервирају коментари да у Србији нема посла, да млади треба да иду „преко“ и да се тамо усавршавају?

У Србији је толико тога неуређеног - почев од здравства, судства, образовања, али сматрам да је увек могуће наћи неки посао, који омогућава какав-такав приход. Проблем је што већина младих размишља овако – желим посао у струци са натпросечном платом, а док не нађем такав посао, седећу код куће. Тако им пролазе дани, месеци и године, а ни једног тренутка не помисле да „изађу из кутије“ и погледају мало шире. Не кажем да се треба задовољити мрвицама, али од мрвица можда успете да направите хлеб! Пре свега, распитајте се код пријатеља и познаника, прођите градом и потражите натписе „потребан радник/ца“, учланите се у омладинску организацију, свакоднево гледајте огласе за посао, шаљите своје ЦВ-је и најважније будите упорни и не одустајте. Једна познаница, иначе научница, ми је рекла: „Чекај испред врата ако треба“. Верујем да је у праву!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с14.постимг.орг/7в8кк5у5д/1499562_10204644901791374_2836798490252197153_н.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://ввв.фацебоок.цом/ЛинкинАцкаПарк"> Фацебоок </а>

Који су твоји даљи планови што се тиче каријере и да ли можеш да поручиш нешто младима који једноставно не знају да ли ће им оно за шта се тренутно жртвују некада у животу значити?

Пре свега, план ми је да завршим мастер студије, усавршим енглески и почнем да учим још неки језик. Све чешће наилазим на препреке у образовању и послу, јер не знам језик довољно добро. Решила сам да то променим. Такође, планирам да идем на што више курсева и семинара, који су повезани са маркетингом, интернет оглашавањем и цопyвритингом.

Младима бих препоручила да никада не престану да раде на себи и свом образовању, да се не либе ниједног посла и да се не плаше да ће радећи или волонтирајући „потрошити своје време улудо“, јер живимо у времену у ком диплома није довољна. Све више се гледају филантропске активности, свестраност и жеља за учењем и усавршавањем. Захваљујући томе ћете сигурно iStupiti iz mase diplomiranih.

Ана, дружељубива и радознала студенткиња; воли да пише, води интервјуе, истражује и похађа разне едукативне курсеве.

Прочитајте и:

Mirko Puzović: U sport treba više ulagati!
TED: Nekoliko saveta za kreativniji život
Zašto bih opet izabrala novinarsto?

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима, твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti