Александрово - Некад и сад

Autor: Звездана Радосављевић

Свако место на свету има свој шарм, када га посетимо још дуго времена носимо га у сећању по нечему. Александрово осим путника намерника памте и потомци староседелаца који су имали среће да га напусте. Сете га се на Духове - празник Св. Тројице, сеоску славу, окупе се са својим сељацима у центру код звоника, организују поетско вече, са собом поведу и пријатеље да им покажу свој „Мали Париз“, место одакле су кренули на свој пут, и оду.

Традиција се наставља, дашак културе је донет у село бар на један дан, у част предака и краља Александра Обреновића.

Село Александрово је удаљено од Ниша 15 километара, припада општини Мерошина, а специфично је по широким улицама војвођанског типа, са дрворедом и засађеним дудовима испред сваке куће. Најранији писани траг о селу датира из 1834. године, када је кнез Лазар градио на античким рушевинама утврђења за своје гарнизоне по топличком крају и поклонио овом месту цркву и звоно на коме је уписано „Trat Barigoz Ten Bolt premlatio 1384 Milanov“. Ово звоно је очувано и данас се налази на звонику у центру села и упозорава мештане на верске празнике, временске непогоде, а по потреби служи и за разбијање градоносних облака.

Село је основано у пролеће 1880 године. Иницијативу за насељавање села војвођанима дао је Симеон Болманац свештеник из Барање, који је био и предводник прве групе војвођанских насељеника. Село је добило име по краљу Александру Обреновићу, сину краља Милана Обреновића. Име је остало до данашњих дана као успомена на жељу оснивача да насељавањем војвођана донесе културу у ове крајеве.

После другог светског рата у центру села комунистичке власти подигле су дом културе у знак захвалности палим борцима за слободу. О томе сведочи спомен плоча погинулима на улазу дома културе, а у црквеном плацу споменици народним херојима. Ова импозантна и велелепна зграда је била место где су се одржавале приредбе, игранке, сусрети села и други културно-уметнички програми. Старији суграђани се са сетом сећају сретних дана када је Александрово било центар општине Мерошина.

Временом због небриге становника и лошег управљања од стране представника месне заједнице дошло је до пропадања села. Деведесетих се догодио пожар, и до данашњих дана нису разјашњене околности под којима је до њега дошло. Дом културе више није био у функцији. Млади су остали без просторија за окупљање и овај проблем није решен до данашњих дана.

Од кобног пожара су неки мештани данима и годинама разносили имовину. По сведочанствима људи који би да остану анонимни ноћу су појединци носили олуке, врата, намештај а затим се прешло на чупање прозорских оквира и раскопавање цигли. Није било никога да дигне глас против оваквих вандализама. Данас је то руинирана зграда а неупућени мисле да је зграда оштећена у Нато бомбардовању.

Дивне улице војвођанског типа у пролеће и јесен су пуне блата јер у општинском буџету тридесет година уназад нема новца за асфалтирање путева. Генерације наших дедова сећају се предизборних обећања о асфалту, генерације наших очева памте предизборна обећања о канализацији и водоводу, ми њихова деца и данас живимо без уличног осветљења, и надамо се да ће уз мало среће и много памети наша деца живети у некој бољој средини.

У интервјуу датом Мерошинским новинама 1996. године тадашњи председник месне заједнице Стаменковић Радомир изјавио је да су основни проблеми Александрова неасфалтиране улице, непостојање водовода и канализације. Овај проблем није решио он, али ни наследници.

Годинама је ситуација иста само се они који дају обећања смењују у својим фотељама. Руководство општине нема слуха за наше проблеме, нису га имали претходници, неће га имати ни будући. Увек су приоритет села са већим бројем гласача и становника. У Александрову је по попису становништва из 2011. године живело 409 становника, али млади људи стално одлазе, само што о томе нико не води рачуна. Не брину они, не бринемо ни ми. Сетиће нас се у време избора, доћи ће са обећањима, ми ћемо их дочекати са истим проблемима, бар неће морати да смишљају ништа ново, само препишу од претходника, и тако... до истребљења.

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti