Александра Милетић
Да ли сте се и ви, попут мене, кадкад запитали куда иде овај свет? Некако у ходу или трку прихватамо и својски се прилагођавамо свим новим “законима” функционисања наших живота, који постају незамисливи и нефункционални без новог “прозора” у свет - оног величине од 19 до 24 инча. Колико нам је тај мали оквир, иза којег се налази неограничено поље информација, променило свакодневне навике? Моје јесте, јер су “колпортер”, “библиотека”, “енциклопедија” и сва средства комуникације “заробљена” на једном месту. То место се налази неколико корака од мог кревета и све што треба да урадим је да прво укључим мозак а затим и њега – лаптоп. Његово височанство лаптоп који омогућава улазак у паралелни свет – он-лине.
Једна од он-лине “страница” које најчешће рабим је она на којој пише Amitz E. Dulniker. Зашто? Одговор је једноставан – повезаност и добар слух или њух за теме и информације које ме/нас интресују, осећај повезаности и блискости са оним ко вас/нас информише па тако и стварање лојалности и поверења са вашим/нашим извором информација. А ко је он? Званично је Милан Кампонески , главни и одговорни уредник портала Nadlanu.com, а незванично је Амитз Е. Дулникер, господин, новинар, блогер са сјајним смислом за хумор, перцепцију и вештину “назвати ствари правим именом”.
У једном од ваших влогова сте изразили поприлично песмистичан или реалистичан став (како ко разуме) у вези са начином адаптације људи на нова технолошка открића и изуме, упоређујући је са „борбом“ пећинског човека и тенка. Шта је, по Вашем мишљењу, неопходно за убрзану „еволуцију“?
Смена генерација. Човечанство се налази на прелазу из једног друштвеног уређења у друго. Моја генерација је имала ту несрећу да се нашла на самој граници у најбољим годинама, па сада мора да се из офлајна прилагођава онлајну, срушени су нам системи вредности, правила о запошљавању, комуникацији, свему, све на шта смо страћили године учења, више на важи...Нове генерације се савршено добро сналазе са технолошким напретком, они не знају за наша „правила“ осим из наше приче. Проблем са Србијом лежи у томе што они који би требало да тим новим генерацијама покажу куда води тај пут то не умеју и не разумеју, него се очајнички боре против напретка који је не, неминован, него се већ догодио.
Еволуција некако по дифолту подразумева промене на боље, али како окарактерисати промене које се тичу „он-лине новинарства“. Које су његове предности а које мане?
Онлајн новинарство је сјајно, још увек је то све у повоју, али ви и сада сваког тренутка можете пратити сва дешавања у свету, из канцеларије, кревета, вц-а. Новинарство је пред великим изазовом, тржиште је огромно, али је и конкуренција исто велика, то ће врло брзо изнедрити квалитет на врх. Ускоро неће бити довољно само да известите људе, мораћете да имате свој стил презентовања, да скратите израз, да дате коментар подложан дискусији. Ми смо селендра, код нас се још увек воде полемике о таблиодизацији медија, а код нас су сви медији таблоидни, они први што се буне, у животу не би читали прави озбиљан садржај.
Он-лине новинарство, он-лине учење, он-лине куповина, он-лине љубав, он-лине пријатељства...Има ли неки сегмент људског живота који неће „капитулирати“ пред префиксом ОН-ЛИНЕ?
Временом ће све постати онлајн, развитком нанотехнологија ћемо доћи у ситуацију да имплантима у тело уграђујемо, да се једноставно изразим, модеме, којима ћемо приступати глобалној мрежи. То значи да ћемо у некој, не тако далекој будућности, упитом без речи, из главе добијати информације о свему што нас занима и комуницирати са људима на другом крају планете, без проговорене речи. За човечанство Интернет је исто што и точак. Ми смо тренутно на самом почетку тог, новог друштвеног уређења. Најдаље за две, три деценије свет ће се изврнути наглавачке и ништа неће бити као што је сада. Ни власт, ни политика, ни естрада, комуникације, трговина..све ће се променити из корена.
Као главни и одговорни уредник портала Надлану.цом имате одговоран посао у вези креирања тема свакодневних разговора сасвим обичних људи. Чини ми се да је први српски портал одлучно повукао „ручну“ када је реч о пласирању, промивисању па и профитирању на рачун површних и „голишавих“ тема?
Па сад „повукао“, још увек је одлучно повлачим, инерција је чудо. Знате, није лако то извести када конкуренција користи гомилу трикова којима суштински не повећава квалитет нити стварну лојалну публику, него само привид, који служи за презентовање „популарности“ свог портала маркетиншким агенцијама. Све се врти око новца, око маркетинга, сетила се група паметњаковића да на разне начине „лажира“ популарност и посећеност својим порталима. Било да плаћају шер код људи који држе групе са пуно „лајкова“ на Фејсу, било да то исто плаћају девојкама и девојчицама које се сликају полуголе и тиме привлаче потенцијалну публику на свом „зиду“ коју би такав портал могао да натера да кликне на неку вест, било да циљано објављују вести са „познатима“ који имају развијене профиле на друштвеним мрежама и фанатичну публику. За сада сам забранио да се бавимо тиме. Што се мене тиче старлета, ако ништа друго, бар док не избаци кућни порнић, нема шта да тражи у медијима. Још увек сам јако далеко од циља што се тиче портала, пре него што кажем да сам повукао ручну, морам да помирим неколико различитих интереса и праваца да бих могао да кажем да сам на правом путу.
Да ли је свакодневница у Србијии инспиративан „главни и одговорни уредник“ Вашег блога?
Инспирација увек долази изнутра, свеједно је о чему пишем, али да, понекад користим то што људи воле да читају оно што пишем, да бих помогао онима којима је та помоћ потребна у Србији. Било да су то медији, напуштене животиње, породица Матић или Роми.
Да ли су понекад Милан Кампонески и Амитз Дулникер у сукобу мишљења?
Фигуративно речено јесу, Милан је годинама уназад прилично повучен и асоцијалан, замишљен, загледан у звезде и окренут малом кругу пријатеља и својим псима. Амитз је она ватра која је у Милану изгорела након 12. марта и пропале „петоктобарске револуције“, дечак са жељом да мења свет.
Може ли се у 21. веку рачунати на „лојалност читалачке публике“ ? Који су механизми и алати њене изградње?
Наравно да може, то ће и бити следећа етапа у учвршћивању онлајн позиција. Публика је затрпана садржајем, али ма колико налазила занимљивих ствари са стране, увек ће се враћати некоме коме безусловно верује да потврди прочитано. Механизми су јасни, као и код сваке друге врсте медија. Истрајност, истинитост, брзина реакција на догађаје и вести, став...
Коме сте Ви лојални? Којим новинама, порталима и блоговима никада не окрећете леђа?
Најискреније ја сам као читалац у Србији једино лојалан ЦИНС-у и Куриру. Код првих знам да ћу увек добити проверену, недвосмислену информацију од суштинског значаја за друштво урађену по светским стандардима. Код Курира волим једноставност, директност, без увијања, „бам у главу!“ и успут, увек знам да ћу увек добити онај „дим“ иза којег увек има и ватре. У Блиц сам се изузетно разочарао због отворене неукусне подршке евидентно катастрофалној политици демократа, а Б92 сам некако успут изгубио из вида. У свету пре свега пратим Хуффингтон пост и Руссиа Тодаy.
Шта је била „ексклузива“ у 2012. години - која вест, догађај, информација?
У Србији је свакако хапшење Мишковића та вест, тај догађај године. Мишковић није био само бизнисмен, он је управљао државом и економски и политички и на сваки други могући начин, иако за то никада није добио подршку народа. Демократска странка је томе платила политичку цену. Вучић је био довољно промућуран да схвати да ће се то и њему десити ако одмах не стане тајкунима на пут. Србија не може имати и државу и неформалног газду.
Поделите са нама Ваше виђење најбоље бизнис лекције, оне која важи за сва времена...
Ако треба потрошите пола живота да нађете оно за шта сте талентовани, другу половину живота искористите да усавршите тај таленат до краја.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
_thumb2.jpg)
