Autor: Алекса Јовановић
Ана Станић од почетка каријере има СВОЈЕ место на медијској сцени. Намерно нисам употребио реч естрада, сматрајући да се не уклапа уз њено име и софистицираност њеног дела. Године 1998. је наступила као соло извођач. Джинс, црвена мајица, гитара у руци и једна од најлепших песама о Београду – Град, били су најава њеног првог албума и музичка лична карта - Метар изнад асфалта. Исти је оставио траг и утисак који не јењава и многи ће рећи да су јој и данас највећи хитови Град, Молила сам анђеле и Сама. Уследили су албуми Видим те кад…, Три, У огледалу и Судар, “комплети” речи, мелодија и емоција од којих треба изабрати најбоље. Ја се не усуђујем.
Иако је сарађивала са великим бројем музичара из земље и региона, њеним опусом доминира ауторски печат, онај који не подилази тренду, тржишту и нечијем укусу, већ осликава лични сензибилитет, распложење и виђење ствари. “Комерцијализација” уметничког дела, која неминовно доприноси већој бројности публике и материјалној сатисфакцији, није био вид компромиса који је правила. Издваја се као неко ко је аутентичан и оригиналан, па тако ужива углед и поштовање који су квантитативно немерљиви и далеко значајнији у њеном систему вредности.
Ових дана актуелна је Паника, нова песма у којој је спојила различите музичке жанрове и која својим ритмом и енергијом има потенцијал да постане прави клупски хит.
Песма Паника звучи другачије од свега што си до сада снимила, а и спот за песму иза кога стоји тим младих и креативних људи, те приказује у до сада невиђеном издању? Да ли промене и иновације увек са собом носе и дозу неизвесност по питању реакција, као и успеха коначног производа?
У овом случају не. Аранжман за Панику је урадио хрватски продуцент Дасх са којим сам већ сарађивала пред концерт у Сава центру. Тада је урадио обраде неких мојих старијих песама и јако ми се допао његов музички сензибилитет, посебно како спаја модеран и сиров звук. Имали смо и пар креативних расправа, ја сам хтела да у песми доминира гитара, он је то заменио виолинама, али презадовољна сам коначним обликом песме.
Веровала сам да ће се људима допасти јер има заразну мелодију и текст у коме свако може да се пронађе. Сретала сам се и са коментарима да сам у рефрену поновила стихове из песме Сама, али то сам урадила свесно сматрајући да не треба да се ограничавам, а и звучало ми је боље од свих осталих решења која сам имала.
PANIKA
Твој последњи студијски албум Судар, изашао је пре више од 4 године. Да ли су протекле године, као и промене на приватном плану, допринеле твојој музичкој “зрелости”, још већој креативности и иновативности? Слажес ли се да је крајње време да своју дискографију обогатиш новим албумом и да ли радиш на томе?
Ја сам већ скоро завршила албум са обрадама Еx-Yу хитова из осамдесетих, али управо због промена на приватном плану нисам била у стању да га објавим и промовишем. Сада сам пак у фази када желим додатно да порадим на тим песмама, убацим нове инструменте и проширим извођачки састав јер јако дуго то најављујем и не желим никога да разочарам. Волела бих и да све то проширим обрадама и новим аранжманима неких својих старих песама и тако публику подсетим на исте.
На ауторском албуму са новим песмама такође радим, на њему ће се наћи Паника, Пази шта сањаш коју сам објавила као сингл 2010. године, Право на бол коју сам исте године извела на Будванском фестивал, али је нисам промовисала у Србији и нове песме на којима радим. Тренутно сам јако инспирисана и у креативном расположењу, често записујем нове стихове и компонујем, тако да верујем да ћу до лета успети да завршим нови албум и нећу се ограничавати тиме да ли ће се временски поклопити са изласком обрада.
Без обзира на то сто трајеш годинама и што си се више пута доказала као квалитетан аутор и извођач, на солистички концерт си јако дуго чекала и напокон си га одржала 20. маја 2010. године у Сава центру. Након солидне временске дистанце, какви су осећаји у теби када се сетиш те вечери?
Дивни! Недавно сам гледала снимак концерта на тв-у и присетила се како сам велики посао тада урадила. Нисам имала велику кућу која је стала иза мене и помогла ми да све изгурам, већ сам све урадила уз помоћ своје екипе и наравно уз помоћ спонзора који су неопходни.
А на концерт се чекало јер су такве биле околности. Многи су ме саветовали да након првог албума, са којим сам постигла велики успех, одржим концерт, али тада сам имала само 11 песама и нисам желела да певам обраде нити песме из своје претходне каријере како бих испунила репертоар. Након другог албума посебно није био тренутак због хаотичног стања у земљи, а касније иако су постојали уметнички услови нису постојали технички. Као неко ко је током ових година толико улагао у своју каријеру нисам хтела да само изађем на бину са бендом и певам. Увек сам улагала у видео презентацију и квалитет својих омота, фотографија и спотова, па сам желела да и концерт буде праћен адекватним видео радовима, плесом и кореографијама, на шта сам посебно ставила акценат са последњим албумом, а сви ти услови су се створили тек тада.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/АнаСтаниц2.јпг" видтх="300" хеигхт="460" />
Данас је профит једна од кључних вредности која често у други план ставља све остало. Иако сте твоја каријера и ти показатељ супротног принципа, који пројекат или пословни ангажман (албум, сингл, наступ, реклама итд.) ти је био наисплативији до сада? Да ли је тешко не правити компромис сам са собом у времену када је све “на продају” или је то ипак “мит”?
Необично ми је да одговарам на ово питање, али пошто је то у духу вашег портал који углавном посећују млади и студент, будући стручњаци који су предузетнички усмерени, одговорићу. Последњи студијски албум Судар је био праћен јако добрим спонзорским пакетима, као и ситнијим спонзорствима која нису била толико медијски видљива, али су била финансијски исплатива. У тој години сам имала и много свирки за које сам добила високе хонораре. Тако да колико год да сам времена и енергије уложила у тај албум, а био је прескуп јер сам сарађивала са 4 продуцента, имао је 14 песама, рађен је и у Хрватској где сам често путовала, на крају ми се вратило и исплатило.
Увек сам много улагала и много плаћала све што сматрам важним, али с друге стране долазило је и до препознавања и вредновања од стране великих фирми које су ме звале, помагале и са којима сам сарађивала. Не зарађујем новац тезгарећи, кроз то сам прошла када сам била у Мобy дицк-у, а када сам започека соло каријеру рекла сам менаџеру да не желим да наступам чешће од 2 пута недељно. Када си стално на путу и стално певас, не можеш да се фокусираш на следећи албум, спотове, интервјуе, па ни на свакодневни живот, а то нисам желела.
Било је и тренутака када ми је било тешко па сам помислила да ли сам погрешила сто неки позив или понуду нисам прихватила, али та дилема ме брзо прође и и даље се тврдоглаво држим свог принципа.
Чести коментари о теби тичу се утиска да си недовољно медијски заступљена и да би у складу са оним што јеси и што представљаш, требало да будеш много ангажованија па самим тим и популарнија. Да ли је током твоје каријере заиста постојало неразумевање и неодобравање од стране медија да будеш више промовисана, или је слика која постоји о теби последица личног избора да будес дозирана и не правиш компромисе зарад комерцијалног успеха?
Мало пре сам споменула свој принцип, а исти се односи и на то да се у медијима појављујем само да бих промовисала своју музику, а не да бих говорила о приватном животу. Такав став многи не разумеју и нервира их, због чега сам нека врата себи затворила. Било је минирања и неодобравања да се негде појавим, али с друге стране никада нисам била непрофесионална и увек сам испоштовала сваки договор на који сам претходно пристала. Никада нисам била ни део кланова, нити су иза мене стајали челници који су се залагали за мене. Ја сам индивидуалац који гради фер пословне односе и такав приступ не бих мењала јер и не желим да будем у свакој чорби мирођија. Наравно било је и изузетака, када су писали о мом венчању и рођењу детету, али то је нешто што нисам могла да контролишем.
Дипломирала си филмску и телевизијску продукцију на ФДУ и једна од ставки твог ЦВ-а јесте да си продуцирала филм Апсолутних 100. Ипак више пута си изјавила да ти тај позив не одговара и да је посао филмског продуцента пренапоран, посебно за жену. Како би оценила квалитет наставе на свом факултету и да ли би неку младу особу из свог окружења охрабрила да студира исто? (Које професије сматрас најпрофитабилнијим данас?)
Посао тв продуцента може бити јако исплатив ако си вредан, посвећен и ако познајеш људе. Мислим да то важи за све професије. Ако си продоран, комуникативан и трудиш се, постићи ћес резултат. Многе моје колеге са факултета сада раде на тв пројектима, серијама и реалитy схов програмима. Видим њихова имена на шпицама и због тога ми је јако драго.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/АнаС1.јпг" видтх="300" хеигхт="450" />
Да ли мислиш да је за младог стручњака у Србији перспективније да покрене сопствени бизнис или да каријеру гради у великим компанијама/институцијама, и зашто?
Нисам сигурна, јер иако радим од своје 18 године, никада нисам била део велике компаније и никада нисам имала плату. Сама сам осмишљавала пројекте и бацала се у ватру јер верујем у лични труд и залагање, али у данашње време то можда и није добар савет. Када сам ја почињала било је другачије, а треба бити свестан колико је данас ситуација лоша. Данас је можда боље сигурност градити у неком већем тиму и фирми, а временом се осамосталити и покренути нешто своје када се укаже прилика.
Неко време си живела у иностранству где си и наступала као певачица и снимила пар песама на енглеском и француском, али си се као и већина наших уметника који су пролазили кроз ту фазу, вратила у Београд где си наставила каријеру и недавно засновала породицу. Шта си научила живећи преко, шта тај живот чини тако привлачним, и шта је у твом случају пресудило да се ипак вратиш?
Отишла сам у Париз 2000. године када сам стекла утисак до због атмосфере у земљи не могу да напредујем ни као уметник ни као човек. Нисам знала језик, нико ме тамо није чекао, али имам авантуристички дух и желела сам да видим како ћу се снаћи у тако великом граду који је заправо свет у малом. Овде сам рано стекла популарност и почела да радим, мислила сам да себи дугујем обичан девојачки живот. Тамо нисам ни морала да радим јер сам имала уштеђевину од два албума која сам била објавила и уживала сам у свакодневици. Брзо сам научила језик, што је за Париз посебно важно, стекла пријатеље, повезала са се продуцентима и снимила песму Молила сам анђеле на француском језику у Лондону.
Онда је кренула игра чекања што ми се нимало није допало. Као неко ко је навикао да сам прави иницијативу и обликује своје пројекте и време, нисам могла да поднесем да треба да будем у приправности због неког позива на који се дуго чека, а ако се не догоди ником ништа. У међувремену сам правила песме, тада је настала и мелодија за 20, 30 година, рекла сам менаџеру да морам да се вратим у Србију да видим своје и снимим нешто, али да ћу се вратити. Ипак, нисам се вратила и никада се нисам ни покајала. Колико год да сам амбициозна и да волим да идем ка великом циљу, ако је цена која треба да се плати прескупа, спреман сам да одустанем и да на то не гледам као на неуспех већ као на велико искуство.
Шта би посаветовала некоме ко жели да гради музичку каријеру?
Да не иде по сваку цену за оним сто је свеприсутно и комерцијално, сем ако то није оно што воли, слуша и кроз шта зели да се искаже. У време хиперпродукције и поплаве сличне музике, мислим да је важно и добро да се не трудите да се допадне свима већ да се наметнете оригиналношћу и по звуку и по имиџу. Будите доследни себи и искажите своју индивиуалност, макар се то допало само одређеној групи људи.
