Индустрија самопомоћи, по неким наводима, вреди 13 милијарди долара само у САД. Овај жанр вуче корене из књижевних традиција које и данас не губе на снази и популарности.
ФОТО: „Atinska škola“, Rafael
Превела: Исидора Зечевић
Чим је живот постао нешто више од лова на животиње, бекства од већих животиња, повременог парења и преживљавања ледених доба, све се закомпликовало. Чим вам живот постане донекле безбеднији, морате да се запитате како га треба живети. Тако су настали филозофи.
Сократ се суочио са смртном казном када је поставио изазов за будуће генерације и позвао своје суграђане Атињане да припазе како се старају о сопственој души (отуда потиче реч психотерапија). Од тада, напоредо са огромним порастом обима људског знања, питање како живети „добар живот“ проучавале су верске секте, култови, гуруи и самозване месије самопомоћи.
Поступи исправно
Једна група, названа по улици где су се шетали и проповедали, постала је позната под именом Стоици. Њихов оснивач Зенон тврдио је да мисли обликују наше емоције, да ставови утичу на наша осећања, да имамо слободну вољу, да можемо да се променимо и да је кључ за добар живот да тежимо врлинама и размишљамо у складу са природом. Идеја да се срећа постиже активним трудом често се среће и у савременој самопомоћи. Срећа долази искључиво из промишљања о томе шта је исправно и поступања у складу са тим. Такође, не секирајте се превише кад вам нешто пође наопако.
Један од последњих великих стоичких мислилаца био је Марко Аурелије – за неке славан говорник, за друге Ричард Харис у филму Гладијатор – који је у „Медитацијама“ написао: „Уколико те ражалости какав спољни догађај, не мучи те он, већ твој сопствени суд о њему. А у твојој је моћи да сад поништиш тај суд“.
Утеха филозофије – чак и пред смртну казну
Добро је познато да непосредна претња смрти уме да изоштри ум, мада то не мора увек да произведе велика филозофска дела. Боеције је био на челу владе краља Теодорика у Риму када је запао у немилост и био бачен у тамницу, где је ишчекивао сурово погубљење, отприлике око 524 н.е.
Боеције је провео већи део живота преводећи велика књижевна дела са грчког на латински, а његово последње дело, „Утеха филозофије“ настало је у овим часовима очаја. Представља дијалог са прелепом посетитељком, персонификацијом Филозофије. Дакле, свако би у Боецијевом положају вероватно имао тешкоћа да разуме зашто га је снашла таква судбина, зашто се лоше ствари уопште дешавају, зашто зли напредују у животу док добри пропадају, и, укратко, о чему се ту ради. Као стрпљив психотерапеут, она га наводи да све то искаже: „Ако помоћ лекара тражиш, рану мораш разоткрити“.
Затим, она детаљно објашњава како се коло среће окреће и нагоре и надоле, те како би требало да буде храбар и не очајава. Упркос томе што је Боеције на крају погубљен, ово дело је током највећег дела средњег века било бестселер самопомоћи, водич кроз живот написан на прагу смрти. Читали су га и преводили многи великани широм Европе, на пример, краљ Алфред, Джефри Чосер, па чак и краљица Елизабета Прва.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с1.постимг.орг/41yео3мq7/схринк.јпг">
ФОТО: The New Yorker
Седам навика успешних диктатора
Отац краљице Елизабете, Хенри ВИИИ, био је склон једном другом облику самопомоћи: жанру који данас називамо „Огледала владара“. Ови списи су били намењени да саветују вође и властодршце. Николо Макијавели је написао најпознатији пример, књигу „Владалац“, око 1513. Његове помало сумњиве препоруке укључују и познати мото „циљ оправдава средство“, што до данас има утицаја на пословне људе и бескрупулозне политичаре, иако каткад морају намерно да погрешно разумеју ову мисао да би постигли своје циљеве. „Онај ко занемари оно што јесте зарад онога што би требало да буде, пре ће изазвати сопствену пропаст него очување“.
С друге стране, други примери огледала за владаре су састављани као збирке историјских примера и биографија стварних личности, прикупљених и обрађених с намером да илуструју добре и лоше начине живота. На пример, Бедина „Црквена историја енглеског народа“ представља историју Енглеске од доба Јулија Цезара, 55. н. е., до тренутка када ју је Беда писао у 731.
Као што аутор напомиње читаоцима, те приче служе да их опонашамо или избегавамо. „Ако историја бележи добра дела добрих људи, нека пажљиви читалац подражава оно што је добро; ако ли бележи зла дела опаких људи, нека се побожни читалац клони свега што је зло и изопачено“. Представљене уз мање позивања на религију, овакве формулације можемо наћи у многим каснијим примерима самопомоћи.
Анатомија меланхолије
Роберт Бартон је рођен 1576, студирао је на Оксфорду и на крају је постао предавач на Колеџу Крајстчерч. Његова „Анатомија“ није проистекла из његовог лекарског образовања, већ из личног искуства меланхолије. Написао је и објавио изузетно обимну књигу у којој проучава мање-више целокупно људско бивствовање, обраћајући нарочиту пажњу на стање које је тадашња медицина означавала као меланхолију. Штавише, како стоји у помало подругљивом предговору, писао је „...о меланхолији, у настојању да избегне меланхолију“.
Књига коју је написао да би себи скренуо мисли заиста је огромна. Доживела је неколико издања за његовог живота, а читаоцу пружа читаву енциклопедију знања о несрећи и незадовољству. Међутим, суштинска разлика у односу на тадашње медицинске текстове, које су писали и читали лекари, пре свега окренути теорији, лежи у томе што је Бартонова „Анатомија“ написана на енглеском, и то духовитим, готово сатиричним, читљивим стилом. Свако ко је био писмен и ко се занимао за тему коју данас зовемо психологијом могао је да је купи и прелистава по жељи.
Чак је и Семјуел Джонсон говорио да му је то једна од омиљених књига, жалећи се да је то „...једина књига због које устаје два сата раније него што би хтео“. Иако теорије о вишку црне жучи имају више сличности са римском медицином него са савременим схватањем менталног здравља, ова књига је приступачна и данашњим читаоцима.
„Небеса помажу ономе ко помаже сам себи“
Семјуел Смајлс је био шкотски реформатор парламента и писац у викторијанском добу. Док је био запослен као уредник Лидс Тајмса, године 1845. добио је позив да одржи низ предавања на тему „Образовање радничке класе“. Касније је сам објавио та предавања 1859. под насловом „Самопомоћ“. Премда се данас Дарвиново „Порекло врста“ сматра најважнијом књигом издатом те године, Смајлсово дело је било бестселер; једино се Библија продавала у више примерака. У питању су животописи људи који су постигли успех иако су све околности биле против њих. Смајлс је написао да је сврха његових прича да „илуструју и истакну моћ истрајности“.
Не само да је Смајлс сковао назив овог жанра, самопомоћ, већ је започео тенденције које ће ова врста литературе касније показивати у издаваштву. Његова књига је постала међународни бестселер, јер је одражавала друштвене промене проузроковане индустријском револуцијом. Била је у складу са духом индустријализације која се одвијала ван Велике Британије, а нарочито у САД, где су идеје социјалне мобилности и тражења нових прилика долазиле до изражаја напоредо са осећајем дужности и протестантским идеалом самосталности.
ИЗВОР: BBC
Исидора уме да остави утисак да је одрасла особа, али и даље гаји радозналост и занимање за свет око себе.
***
Прочитајте и:
Moderan vodič: Kako prigrliti samoću?
Pozitivni uticaj nostalgije
Šibam: Grad najstarijih nebodera
***
Овај текст настао је нашом жељом да млади који желе да се опробају у превођењу текстова то искуство стекну и унапреде код нас. Уколико желиш да будеш преводилац у нашем младом тиму ЦВ уз један преведени текст, са изворним, пошаљи на [email protected] са назнаком Пријава/Преводилац. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових чланова вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
