Архитекта који је волео возове

Autor: Ivan Lalić

ФОТО: cambooth.net

Нисам русофил. Не сматрам руски народ српском браћом, нити живим у илузији да ће нам „мајка Русија” притећи у помоћ ако јој се то не поклапа са тренутним геополитичким или економским интересима. Али, без обзира на то, место број један на мојој листи градова које треба посетити пре смрти заузима Москва. Прецизније, заузимала је до пре неколико месеци, када сам је коначно и обишао, испунивши тиме највећу жељу неугасивог порока обиласка нових меридијана и упознавања нових култура.

Зашто баш Москва?

Због пространства, мегаломаније, историје, музеја, војних музеја и због – возова. Прецизније, метроа.

Као дете сам маштао о томе да будем пилот и астронаут. Као средњошколац, за архитектуру сам се одлучио тек након бомбардовања српских мостова у пролеће 1999. Као студент, сачекао сам до четврте године студија да бих схватио да је урбанизам, та ужа специјалност огромног архитектонског поља знања којом желим да се бавим у животу, цео мој живот. Као урбанисти, требало ми је неколико година да бих развио посебан фетиш ка шинским капацитетним системима јавног градског превоза, од којих је најпознатији вид метро.

Иако Јапанци имају најразвијенију и најсавршенију мрежу брзих возова на свету, а Французи најудобније и најквалитетније композиције, Русија, тј. Москва, ипак предњачи у односу на остатак света када је систем подземне железнице у питању.

Московски метро систем је највећи на свету.

Да, највећи. Са 12 линија и 185 стајалишта, дневно превезе између осам и девет милиона путника. <�и/>Више него лондонски и њујоршки систем заједно. Више од једне Србије дневно. Више од једног целокупног Париза. Дневно.

Но, то су сувопарне цифре на папиру. Како изгледа контакт са московским Метрополитеном из првог лица? Као и сваки метро-систем, у питању је слика и прилика организованости једног града, његових технолошких и цивилизацијских достигнућа, као и огледало хигијене и свести његових грађана.

Пут до Метрополитена нас је водио преко „Аероекспреса”, приградских возова који метро-систем повезују са три московска аеродрома. У питању су биле беспрекорно чисте и гланц нове композиције климатизованих електричних возова који саобраћају на сваких пола сата. Цена карте за вожњу у једном смеру износи око пет евра. Наш „Аероекспрес” нас је оставио на станици Кијевскаја и одатле креће наш силазак у Москву испод Москве, њен метро.

<�имг цласс="флоат"срц="хттп://с15.постимг.орг/е0мк7лq23/имаге.јпг" />
ФОТО: Приватна колекција

Иако је било у питању рано јутро, Метрополитен је већ врио. Кијевскаја је станица на кружној линији и, као таква, место је преседања. Захваљујем Богу што знам ћирилицу, пошто је скоро све на њој. Ознаке на енглеском не постоје, док боје и означавања на поду помажу. Лавиринт степеништа и ексалатора је на почетку збуњујућ, али наши сјајни домаћини ускачу и дају прве инструкције. Архитекта у мени са сваким пређеним метром се све боље и боље оријентише, налазећи логику у премошћавању метро-линија на различитом нивоу. Још када бих научио то једно слово разлике између речи за улаз и излаз (выход - вход), било би сјајно. Али времена за много размишљања нема, баш као ни за уживање у архитектури саме станице.

Стиже воз. По дизајну, рекло би се из седамдесетих (испоставиће се из 1976) и велики дисплеј на почетку перона се поништава. Река људи излази, уступајући место другој реци. Сви стрпљиво чекају са десне стране и без гурања, али ефикасно стају у композиције. Нема трчања, јер је следећи воз ту за 60 до 135 секунди. Можете сат да навијате по том темпу.

А темпо је истински застрашујућ, поготово у шпицу. Сваки воз у себи крије хиљаде људи, као и много од њихових навика. Поред врло стриктног поштовања станичног и вагонског бонтона, све је веома чисто. Није ново, али је савршено чисто. Нема графита, полупаних и вандализованих композиција, нема гурања, псовања, пљувања, али ни тоалета. Зато има засебних јединица тзв. „Метро полиције”.

Старијима, женама и деци се места уступају без поговора. И чита се. Стално се чита. Било да су у питању аналогне или дигиталне верзије књига, оне су у рукама сваког другог-трећег путника, без обзира на године. Ту, у вагонима, такође спознајете један од аспеката величине овог града.

Москва је епицентар једног читавог другог дела планете.

Руси који говоре и изгледају као Монголи, Руси који говоре и изгледају као Арапи, Руси који говоре и изгледају као Јапанци, Кинези... Сијасет нација, раса и култура које се све сустичу у граду испод града – московском метроу.

Како нам је хук возова и жагор дијалеката руског неприметно и лако постао део свакодневице, могли смо да се посветимо и посебној подтеми московског метроа и једној од највећих туристичких атракција престонице највеће земље на свету.

Станицама метроа.

<�имг цласс="флоат"срц="хттп://с23.постимг.орг/фреyмyл17/имаге_1.јпг" />
ФОТО: Приватна колекција

Изградња метроа започела је 1935. године, а већ 1937. је превозио милион путника дневно. Ми смо имали ту срећу да будемо смештени на „зеленој”, тј. другој најстаријој линији, која је свој живот отпочела 1938. године.

До краја Другог светског рата свака станица је представљала архитектонско ремек-дело за себе. Мајаковскаја, Комсомолскаја, Електрозаводскаја, Проспект мира, Арабацкаја – да наведемо само неке од најлепших. Од хладних и једноставних модерних мермерних одаја до раскошних барокних фризова, лустера и скулптура са родољубивом тематиком. И све чисто, окречено и одржавано.

Колика је љубав Москве према свом подземном брату близанцу говори и чињеница да смо посетили станицу Театраљнаја, која је грађена и изграђена током Другог светског или, како Руси кажу, Великог отаџбинског рата. Метро је био и место Стаљиновог штаба током опсаде Москве 1941, а у популарној литератури је, можда, најзанимљивије одсликан у футуристичким постапокалиптичним романима Дмитрија Глуховског, „Метро 2033” и „Метро 2034”.

Након 1945. године, креативни израз у обликовању стајалишта метроа уступио је место функционалности и рапидном расту Москве, те су тако архитекте обележавале тек понеку станицу, попут оне посвећене Достојевском или најдубљу станицу на свету, Парк победе, која се налази на дубини од 97 метра, до које воде ескалатори дугачки 126 метара низ које се до дна спуштате пуних седам минута.

<�имг цласс="флоат"срц="хттп://с18.постимг.орг/78зв3фппл/имаге_2.јпг" />
ФОТО: Приватна колекција

Обишавши 11 од 12 линија можемо са сигурношћу тврдити да будућност московског Метрополитена изгледа сјајно и блиставо. Возила се увелико модернизују, граде се нове трасе, међу којима је најсвежија она која повезује „Сити” са центром града, као и надземни „монорејл” на стубовима од ТВ торња „Останкино” до Музеја космонаутике.

Али, надземна Москва и њени музеји су део неке друге приче о овом невероватном граду, која заслужује нових хиљаду куцаних карактера. Барем.

Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.

Прочитаје и:

Buđenje amaterskog sporta
PARIZ - Prolećna depresija
Čovek u filmu "Čovek ptica"

***

Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.